Depresija

Depresija je bolest koja utiče na raspoloženje, osećanja, misli, ponašanje i zdravlje uopšte. Depresiju karakteriše povlačenje bolesnika u sebe, potištenost, pad volje i energije, nesanica, gubitak apetita, prepuštanje mračnim mislima, brizi i samookrivljavanju, usporen misaoni tok, beznadežnost i bespomoćnost.

Raspoloženje

Promene raspoloženja mogu se smenjivati tokom dana: često je stanje teže ujutru, a raspoloženje se popravlja kako dan napreduje. Ipak, način promene raspoloženja može biti potpuno obrnut. Postoji nesposobnost uživanja u stvarima, stalni osećaj teskobe. Uz to, često postoji doživljaj beznađa.

San

Poremećen san, često s ustajanjem vrlo rano ujutro (tipično je buđenje „u pet“), i nemogućnost nastavljanja normalnog sna, često usled „rojenja“ neprijatnih misli. Kod manjeg broja postoji i preterano spavanje – „bežanje u san“.

Usporenost

Opšte usporavanje misaonog toka, ali i govora i telesnih kretnji.

Energija

Manjak energije; gubitak apetita i pad telesne težine ili, ređe, pojačan apetit; smanjena želja za seksom; povlačenje od ljudi.

Depresivna epizoda

Pamćenje, koncentracija, misli: manjak koncentracije; zaboravnost; negativne misli o budućnosti; samookrivljavanje i nisko samopouzdanje; preokupiranost bolestima. Ako simptomi traju 2 nedelje ili više, gotovo svaki dan, govori se o depresivnoj epizodi. Prema težini kliničke slike, epizoda može biti blaga, umerena ili teška. Teška depresivna epizoda moze da bude udružena i sa bizarnim čulnim doživljajima i sumanutim idejama, i tada se radi o psihotičnoj teškoj depresivnoj epizodi. U toku života, deperesivna epizoda se može pojaviti jednom, ali i više puta. U drugom slučaju reč je o ponavljajućem depresivnom poremećaju. Ako se osim ponavljajućih depresivnih epizoda kod jedne osobe povremeno javlja i euforično raspoloženje koje traje dve ili više nedelja, tada je reč o bipolarnom poremećaju.

Zašto se pojavljuje depresija?

Depresiju čini niz organizovanih obrazaca reagovanja na događaje i spoljašnja iskustva. O tome kako ovi obrasci nastaju ima dosta teorija, a to znači da se jedinstven (tj. tačan) uzrok jos uvek ne zna. Unutrašnji uzroci se nazivaju i „predispozicija“. Predispozicija se ili nasleđuje od srodnika ili se vrlo rano (embrionalno ili neposredno po rođenju) stiče. Sastoji se od „slabosti“ u prenošenju informacija u mozgu, sto utiče da se osoba oseća „loše“ tj. da se način funkcionisanja mozga „preokrene“ u onaj koji stvara depresivno raspoloženje. Kod depresije, tipično je da postoji smanjena osetljivost na pozitivne informacije. Zbog odsustva prijatnih misli, dominiraju uverenja kao sto su: „Nikad mi neće biti bolje“, „ne mogu više“, „ništa nema smisla“, a iz kojih proističe i doživljaj beznađa, očaja, gubitak svake inicijative, umor i malaksalost.

Ako postoji predispozicija, a spoljašnje okolnosti su nepovoljne (spoljašnje okolnosti podrazumevaju i rano detinjstvo, ali i aktuelno okruženje; “učenje po porodičnom modelu”), takođe se može javiti preokret u moždanoj funkciji i mogu se ispoljiti simptomi depresivne epizode. Kod ljudi koji su po prirodi emotivni, plašljivi, nižeg samopoštovanja, oni koji teže podnose nepravdu i kritiku, depresija se češće javlja.

Spoljašnji faktori su mnogi i mogu se svesti na doživljaj gubitka: u porodici, u karijeri, u sistemu vrednosti; u kvalitetu sopstvenog života. Na dalje, depresiji moze da prethodi i pojava telesne bolesti, kao i zloupotreba alkohola i droga. Osobe bez predispozicije vrlo retko, i to samo u izrazito nepovoljnim okolnostima, pod uticajem ekstremnih spoljašnjih teskoća, takođe mogu da dožive depresiju. Kod njih je međutim trajanje simptoma uglavnom kratko, a oporavak je brz.

Kako se leči depresija?

Ako se sumnja na depresiju, najvažniji korak je javljanje psihologu, psihoterapeutu koji će proceniti da li je potrebno dalje konsultovanje sa psihijatrom. Ujedno, biće ocenjeno da li je potrebno primeniti terapiju antidepresivima, terapiju razgovorom – psihoterapiju ili koristiti oba pristupa. Bilo o kojoj terapiji da je reč, oboleli mora redovno, strpljivo i dovoljno dugo biti lečen jer kratkotrajna poboljšanja su samo privid i bolest se bez uporne terapije ne može iskoreniti.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut