Psihoedukacija

Psihoedukacija

Psihoedukacija2024-04-10T12:42:42+00:00

KATEGORIJE

Davati deci džeparac ili ne?

Davati deci džeparac ili ne - jedna je od večitih dilema koje muče roditelje. Iako džeparac ima svoje nedostatke, on je generalno pozitivna roditeljska tehnika osamostaljivanja dece.  To je deo njihovog uspešnog uključivanja u pravila sveta odraslih u kome raspolaganje novcem na pravi način predstavlja jednu od važnih životnih veština. Zbog toga većina stručnjaka koji se bave decom preporučuju davanje džeparca ali pod određenim uslovima.  Iznos džeparca mora da bude odgovarajući, ni previše ni premalo, i treba ga prilagoditi pre svega uzrastu deteta, mada on naravno zavisi i od finansijskih mogućnosti roditelja tj. porodice. Ukoliko je džeparac preveliki – šalje se pogrešna poruka detetu o sopstvenoj vrednosti preko novca, a ukoliko je premali dete se oseća nesigurno i manje vredno u poređenju sa svojim vršnjacima. Detetu treba dati jasne poruke za koje troškove džeparac služi i konkretne instrukcije kako se novac čuva, štedi i šta je primereno njihovom uzrastu kada su kupovine od tog novca u pitanju.  U zavisnosti od uzrasta deteta, možete da postavite različite ciljeve i objasnite vaše lično shvatanje uloge novca koju želite da i vaše dete neguje. Džeparac je najčešće novac od baka, ujke, tetke…služi uglavnom za “kasicu prasicu”, a koristi se najčešće za odlazak u pozorište, knjige, [...]

Činioci uspešnosti u partnerskim odnosima

Pitanje šta je značajno za kvalitet partnerskih odnosa mi često postavljaju klijenti u predbračnom savetovanju. Značajan činilac uspešnosti je zrelost za ulazak u partnerske odnose koja podrazumeva završetak procesa separacije i individuacije od primarne porodice, spremnost za samostalan život i donošenje odluka. To istovremeno znači i izgrađivanje realne slike o sebi i jasno definisanje svojih očekivanja u pogledu muške i ženske uloge u partnerskim odnosima, spremnost za  preuzimanje obaveza i odgovornosti i građenje nezavisnih partnerskih odnosa. Roditelji mogu svoju decu da drže u zavisnom odnosu na različite načine: kroz ekonomsku zavisnost, mogu da se rivaliziraju sa partnerom za koga misle da ugrožava njihovu dominaciju, mogu kroz emocionalne ucene ili razvijanje nekih simptoma bolesti  da nastoje da izazovu odbacivanje partnera. Drugi činilac uspešnosti je kapacitet za davanje i primanje ljubavi koji je u zavisnosti od emocionalne klime u primarnoj porodici. Ukoliko je ona bila topla i podržavajuća to podsticajno utiče na emocionalni razvoj i zrelost za građenje zdravih partnerskih odnosa. Ukoliko su odnosi između roditelja bili konfliktni mogu se pojaviti  strahovi da se ne ponove obrasci odnosa iz primarne porodice koji su bili povređujući. To su strahovi od emocionalnog vezivanja i povređivanja, koji utiču na sposobnost pokazivanja, primanja i davanja ljubavi. Kompatibilnost u [...]

Adolescencija

1. Kada počinje i koliko traje period adolescencije? Period adolescencije je nastavak puberteta i počinje ranom adolescencijom oko 15 god., razvija se ka punoj adolescenciji od 15-19 god. i završava postadolescencijom od 19-24 godine. 2. Koje su njegove karakteristike? Svaki od ovih perioda ima svoje karakteristike i razvojne teškoće koje treba razlikovati od disfunkcionalnosti. Osnovne kartakteristike normalne adolescencije su:  Telesne promene i preokupiranost telom, promenjen odnos prema školi i autoritetima, značaj vršnjaka, započinjanje emocionalnih odnosa i seksualne aktivnosti, izbor škole i zanimanja...Ovo su samo neki od potencijalnih izvora problema u okviru ovog perioda razvoja. Osnovna tendencija adolescencije je traganje za sopstvnim identitetom, uspostavljanje sopstvenih granica i granica prema spoljašnjem svetu kroz pokušaj realne procene sopstvenih kapaciteta i započinjanje procesa psihološkog odvajanja - separacije od  roditelja i individuacije građenja nezavisnog odnosa od porodice. Razvojne krize na ovom uzrastu su normalna pojava jer mladi predajući se nekim opasnostima i rizicima istražuju spoljašnji svet i suprotstavljaju se autoritetu odraslih. 3. Kakva je razlika između razvojne krize i poremećaja? Rizična ponašanja su u adolescenciji sastavni deo pripreme za preuzimanje uloge odraslih i mogu da uslove razvojne krize. Ona su među korak između ponašanja deteta koga štite odrasli i ponašanja odrasle osobe koja treba da bude sposobna [...]

Kako ublažiti štetne posledice razvoda?

Razvod se smatra najvećim stresom posle gubitka člana porodice. Najčešći razlozi razvoda su konflikti usled nemogućnosti prevazilaženja razlika odnosno loša komunikacija koja onemogućava postizanje dogovora oko raspodele obaveza i odgovornosti, alkoholizam, narkomanija, zlostavljanje i zanemarivanje, prevara, poslovna prezauzetost. On uvodi sve članove porodice u novu organizaciju porodičnog života. Svaki član te promene podnosi i doživljava različito zavisno od značenja koje pridaje razvodu.  U našoj kulturi se razvodu često pripisuju negativna značenja  gubitka, raspada porodice, sramote, bruke itd.  a zanemaruju se pozitivni efekti razvoda. Naime ako su odnosi u porodici poremećeni bolje je razvesti se nego ostati u braku jer će više štetnih posledica deca imati od lošeg braka nego od dobrog razvoda. Negativni efekti razvoda na decu zavise pre svega od načina na koji se razvod odvija i uspostavljaju odnosi između roditelja.  Ako roditelji sarađuju da bi se usaglasili oko reorganizacije porodičnog života razvod može proći bez posledica. Istraživanja pokazuju da su najveći štetni efekti razvoda ako deca ostanu u žarištu konflikata i neprijateljskih odnosa svojih roditelja. Najvažnije je deci objasniti razloge razvoda primereno uzrastu i njihovim mogućnostima razumevanja. Roditelji bi trebali da imaju usaglašenu priču o razlozima razvoda. Ukoliko ne mogu da se usaglase ne bi trebali da vrše pritisak na [...]

Kako podnosimo životne poraze, padove?

Stresne okolnosti i događaji podižu nam "borbenu gotovost" u različitim situacijama koje su nam važne. Tada se aktivira psihofizički mehanizam "bori se ili beži", i tražimo načine da se suočimo sa nekom novom, izazovnom situacijom ili onom koja nas ugrožava. Traumu izaziva disbalans između uznemirujućih ili zastrašujućih faktora u određenoj situaciji u kojoj smo se našli i naših sposobnosti da se sa njima nosimo. To je obično praćeno osećanjem bespomoćnosti i doživljajem da smo prepušteni na milost i nemilost ljudima i događajima. Doživljaji stresa i traume su relativni, jer ono što za nekoga može biti traumatično, za drugoga je samo manje ili više stresno. Među najteže gubitke spadaju gubici bliske osobe iz najuže porodice, dece, roditelja, partnera, još više ako je smrt iznenadna, zatim gubitak partnera zbog neverstva ili razvoda, gubitak posla, naročito posle dugog boravka u kolektivu, tokom rata ili zbog nekih drugih okolnosti kada neko mora da napusti svoj dom, prebivalište, zemlju. Od čega zavisi kako ćemo da podnesemo stres? Od strukture ličnosti, uzrasta, individualnih snaga, iskustva, pogleda na svet i životne mudrosti zavisi kako će se neko suočiti sa porazom, padom, stresnom ili situacijom zbog koje smo povređeni. Postoje velike individualne razlike u reagovanju na istu stresnu ili traumatičnu [...]

Da li zagorčavate sebi život perfekcionizmom?

Greške, neuspesi i promašaji su sastavni deo života. Jedini način da izbegnete grešku je da ne radite ništa. A to je najveća moguća greška koju možete da napravite. Na taj način propuštate da živite život u potpunosti i propuštate prilike da učite i da se razvijate. Perfekcionizam se ogleda u očekivanju od sebe da se u svemu što radimo dostigne savršenstvo, da se sve postigne iz prvog puta, lako i bez greške. Kod nekih ljudi ovakav stav dovodi do toga da postižu visoke rezultate ali i cena je previsoka. Strah od greške tokom procesa rada umanjuje zadovoljstvo koje neka aktivnost može da nam pruži. Čak i kada se cilj ostvari, izostaje zadovoljstvo, zato što uvek može da se pronađe neka greška. Glavni problem kod perfekcionističkog stava je to što ljudi koji ga imaju ne prave razliku između sebe i rezultata svog rada. Ako je posao urađen savršeno - oni su savršeni, ako je posao urađen pogrešno - oni su pogrešni. To je zabluda. Mi nismo isto što i naši postupci. Nešto radimo bolje, nešto manje dobro, nešto nam uopšte ne ide, i važno je da dozvolimo sebi da tako i bude, umesto da kinjimo sebe previsokim standardima i očekivanjima. Imati visoke standarde [...]

Preporučujemo

    Prijavite se za seansu

    Go to Top