1. Kada počinje i koliko traje period adolescencije?

Period adolescencije je nastavak puberteta i počinje ranom adolescencijom oko 15 god., razvija se ka punoj adolescenciji od 15-19 god. i završava postadolescencijom od 19-24 godine.

2. Koje su njegove karakteristike?

Svaki od ovih perioda ima svoje karakteristike i razvojne teškoće koje treba razlikovati od disfunkcionalnosti.

Osnovne kartakteristike normalne adolescencije su: 

Telesne promene i preokupiranost telom, promenjen odnos prema školi i autoritetima, značaj vršnjaka, započinjanje emocionalnih odnosa i seksualne aktivnosti, izbor škole i zanimanja…Ovo su samo neki od potencijalnih izvora problema u okviru ovog perioda razvoja.

Osnovna tendencija adolescencije je traganje za sopstvnim identitetom, uspostavljanje sopstvenih granica i granica prema spoljašnjem svetu kroz pokušaj realne procene sopstvenih kapaciteta i započinjanje procesa psihološkog odvajanja – separacije od  roditelja i individuacije građenja nezavisnog odnosa od porodice.

Razvojne krize na ovom uzrastu su normalna pojava jer mladi predajući se nekim opasnostima i rizicima istražuju spoljašnji svet i suprotstavljaju se autoritetu odraslih.

3. Kakva je razlika između razvojne krize i poremećaja?

Rizična ponašanja su u adolescenciji sastavni deo pripreme za preuzimanje uloge odraslih i mogu da uslove razvojne krize. Ona su među korak između ponašanja deteta koga štite odrasli i ponašanja odrasle osobe koja treba da bude sposobna da sama sebe zaštiti. Ona sama po sebi nisu patološka, ali mogu da ukažu na buduću patologiju. U rizična ponašanja spadaju: probanje i upotreba alkohola i duvana, rizični sportovi i igre, rano stupanje u seksualne odnose, prerano prekinuto školovanje, agresivno, destruktivno, delikventno ponašanje. Rizično ponašanje prelazi granice normativnog, prelazi u poremećaj, ukoliko je kontinuirano i nije ograničeno samo na pojedinačne situacije, događaje.

4. Koji faktori povećavaju verovatnoću pojave razvojnih disfunkcionalnosti? 

Veća verovatnoća pojave takvog ponašanja je među mladima koji imaju loše mišljenje o sebi, veliku potrebu da budu socijalno prihvaćeni, a odrastaju u disfunkcionalnim porodicama u kojima nemaju uzore za konstruktivno samopotvrđivanje i zdravo opuštanje. Shodno tome razvojne probleme adolescencije treba sagledati relaciono u kontekstu međusobne povezanosti i uticaja svih porodičnih subsistema-bračnog, roditeljskog i susistema braće i sestara.

5. Kako porodica adolescenta  treba da se menja da bi na primeren način odgovorila njegovim potrebama?

Porodica je okvir koji određuje razvojni put adolescenta i otvara mu vrata u svet odraslih. Ona treba da predstavlja sigurnu emocionalnu bazu iz koje može da isplovi kada to poželi ali kojoj može uvek da se vrati i nađe utočište. Porodica treba da se menja u strukturi odnosa, pravila i granica jer asdolescent dobija više slobode ali i odgovornosti. Potrebna je veća fleksibilnost stavova roditelja usklađena sa razvojnim potrebama adolescenta za samostalnošću što zahteva redefiniciju roditeljskih uloga, brige i staranja. Roditeljima je posebno teško da stvore fleksibilne granice koje dozvoljavaju adolescentima da budu zavisni onda kada ne mogu sami da se izbore sa nekim teškoćama kao da eksperimentišu sa stalno rastućim stepenom nezavisnosti kada su za to spremni.

Funkcionalno roditeljstvo se pored fleksibilnosti granica odnosi na usmeravanje roditeljskog uticaja više ka životno važnim sadržajima kao što su škola, učenje, sport, i davanje dozvole adolescentu da ispolji težnju za autonomijom više u okviru za život  manje značajnih sadržaja-muzika, oblačenje, šminka, izlasci… Porodica treba da se menja u strukturi odnosa, pravila i granica jer adolescent dobija više slobode ali i odgovornosti.

Potrebna je veća fleksibilnost stavova roditelja usklađena sa razvojnim potrebama adolescenta za samostalnošću što zahteva redefiniciju roditeljskih uloga, brige i staranja.

6. Na koje načine porodica može da podstiče-remeti proces separacije i individuacije adolescenta?

Kada adolescent ima doživljaj da je voljen i poštovan u svojoj porodici to mu omogućava da spremnije prihvati sugestije roditelja i da ostane svoj u vršnjačkoj grupi. Nasuprot tome ako adolescent ima utisak da nije dovoljno voljen, prihvaćen i da nema dovoljno razumevanja od strane roditelja a pri tom mu oni nameću svoje norme će se žestoko opirati. Ako postoje konfliktni odnosi između roditelja i otvoreno neprijateljstvo to dovodi do pojave niskog samopoštovanja kod adolescenta i bazične nesigurnosti. Ako su roditelji neusaglašeni i nedosledni, međusobno otuđeni, adolescent koji se nalazi u neprestanom procesu između njih može razviti anksiozne simptome. Spoljašnja porodična realnost opredeljuje izgradnju unutrašnje adolescentove realnosti u pravcu izgradnje identiteta, osećanja sopstvene vrednosti, ličnog samopoštovanja i poštovanja porodice.

Neselektivne zabrane uslovljavaju neselektivno odbacivanje svih normi porodice i produbljuju jaz između roditelja i adolescenata. Adolescent se ne buni protiv roditelja već protiv ograničenja slobode i prisile da se ponaša baš onako kako roditelji žele. Treba im dopustiti da pronađu svoje načine izražavanja i ispoljavanja individualnosti. Ponašanje adolescenta je promenljivo i nepredvidivo.

Oni  su povremeno provokativni testirajući granice autoriteta da bi već sledećeg trenutka bili nalik na decu koja se ponašaju zavisno. Roditeljima je zbog toga teško da odrede kada im treba postaviti čvrste granice a kada im treba popustiti. Greška je tretirati ih kao ravnopravne u donošenju odluka i preuzimanju odgovornosti. Budite im roditelj a ne drugar – kontrolišite sa kim se druže, gde izlaze šta gledaju i usmeravajte ih u izborima.

7. Kakvu ulogu ima psihoterapija?

Psihoterapija kroz svoju preventivnu funkciju pruža adolescentu i njegovoj porodici šansu za sticanje potrebnih znanja i veština kako bi se kroz pregovore i dogovore uspešno prevazišle razvojne krize. Koristan je integrativan pristup, multidisciplinarni pristup prilagođen svakoj porodici i vrsti problema, da bi se uključili različiti sistemi podrške.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut