Kada je reč o roditeljskim ulogama u našoj kulturi su još uvek prisutna tradicionalna patrijarhalna gledišta na brak i porodicu po kojima je žena-majka stub porodice, zadužena za vaspitavanje dece i vođenje domaćinstva, a muškarac-otac je u obavezi da kroz poslovne uspehe ostvaruje svoju tradicionalnu ulogu hranitelja porodice koji odlučuje o organizaciji porodičnog života, upravlja novcem i predstavlja hrabrog i odlučnog zaštitnika porodice od opasnosti.

Devojčice se još uvek vaspitavaju tako da im je glavni cilj da brinu o drugima i osećaju se ostvarenim kada brinu o drugima i pomažu članovima porodice da grade harmonične odnose. Otuda su kod žena izražajnije intuitivnost, brižnost, emocionalna otvorenost i saosećajnost –empatija za potrebe drugih, izrazitije je preuzimanje odgovornosti za porodične odnose. One se pripremaju da se prilagođavaju porodičnim interesima podređujući im ponekad i svoju profesionalnu karijeru.

Za razliku od žena muški osećaj ostvarenosti se zasniva prvenstveno na postignućima umesto na negovanju porodičnih odnosa. Muškarci žele da budu dobri očevi i muževi ali njihova definicija muškosti proističe uglavnom iz uloga van porodice.

Ispunjavanje tih očekivanja zahteva od muškarca potiskivanje i prikrivanje ličnih osećanja, sposobnost da upravlja osećanjima i bude manje osetljiv i spreman da odgovori potrebama drugih. U odnosu na socijalno propisane uloge koje su rodu primerene žene se doživljavaju kao intuitivne, negujuće, ekspresivne a muškasrci kao pouzdani, nezavisni i aktivni.

Samim tim je uvreženo shvatanje  da su očevi manje značajni za vapitanje dece nego majke.  

Neosporno je da su očevi podjednako važni bili i ostali i u tradicionalnim porodicama i u savremenim porodicama za stvaranje harmonične klime porodičnih odnosa. Oni zajedno sa majkama predstavljaju deci uzore kako za učenje rodnih uloga tako i za sve ostale socijalne norme ponašanja i vrednosti koje deca tokom proseca socijalizacije preuzimaju iz porodice.

Da bismo bolje razumeli funkcionisanje porodice i značenje uloge majke ili oca za porodične terapeute je značajno kako se rodni stereotipi odražavaju na svakog pojedinca i kako oblikuju njegov život jer su oni promenljivi i zavise od kulture, rase, klase i ekonomskog statusa.

Ne vladaju se svi u skladu sa ovim stereotipima jer se susrećemo sa osećajno ekspresivnim dečacima  i autonomnim, nezavisnim devojčicama.

Nova istraživanja ukazuju na to da profesionalci sve više ističu koliko su očevi važni za život dece i da ih sve više uključuju u terapiju.

Tome su doprinele savremene društvene promene koje su se odrazile na odnose među polovima posebno kada je u pitanju radni odnos i karijera žene.

U savremenom društvu je sve veći procenat zaposlenih i poslovno uspešnih žena što zahteva redefinisanje raspodele obaveza i uloga u porodici.

U mojoj praksi se sve češće susrećem sa tendencijom ka ravnopravnoj raspodeli obaveza i odgovorenosti ili muškarcima koji su spremni da preuzmu ulogu žene.

Zbog toga treba napustiti rigidnu dihotomiju značenja muškosti-ženskosti i prihvatiti da postoje i osećajni ranjivi i empatični očevi koji se osećaju potpuno ostvarenim u roditeljstvu i negovanju porodičnih odnosa i obrnuto da postoje hladne, nezainteresovane i distancirane majke koje ostvarivanje svoje karijere stavljaju ispred porodice.

Ono što je od značaja i u tradicionalnim i u savremenim porodicama je da se otac i majka dogovore i usaglase oko raspodele obaveza i odgovornosti jer inače može doći do disbalansa koji će štetno uticati na decu. Neosporno je da kapacitet za pružanje roditeljske nege i staranja ne možemo vezivati samo za pol roditelja već on zavisi od lične i porodične predistorije svakog pojedinca odnosno modela koje je preuzeo iz svoje primarne porodice kao i potrebe da ih tokom života učenjem roditeljstva obogaćuje.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut