Stidljivost može biti naučeno ponašanje u porodici. Naime, naučena stidljivost se odnosi na različite rodne uloge dečaka i devojčica od najranijeg detinstva. Deca se uče tome da je sramota obnažiti se, psovati, i tome slično i tako stiču naučene socijalne standarde zbog kojih mogu da se stide.

Sa druge strane, stidljivost kao osobina ličnosti se javlja podjednako i kod devojčica i kod dečaka koji su zatvoreni u komunikaciji, nespremni da iskažu svoje mišljenje i emocije pred nepoznatim ljudima i u novim situacijama dok u kući mogu da budu veoma opušteni.

Ukoliko se ne pozabavimo ovim problemom i ne pomognemo detetu stidljivost može da preraste u socijalnu anksioznost gde se deca u adolescenciji i kasnije u životu stide da pokažu svoje mišljenje pred profesorima, vršnjacima i drugim ljudima, plaše se konfornotacije. To su deca koja nisu dovoljno sigurna u sebe, koja nisu dobila od porodice dovoljno pohvale, podrške i nemaju dovoljno samopouzdanja, samopoštovanja i ljubavi prema sebi. Plaše se procene drugih ljudi, da će biti odbačena i ismejana.

Osnovni pravac podrške u porodici jeste da podstiču detetovu ljubav prema samom sebi I samopoštovanje. Treba mu davati podsticaj i pohvale, što predstavlja problem u našoj kulturi. Naime, većina roditelja decu više kritikuju nego što ih hvale, pri čemu ih etiketiraju a posledica toga je manjak samopouzdanja. Etiketiranje je prenošenje procene ponašanja na procenu ličnosti. Na primer dete se saplete a roditelj mu kaže baš smotan, trapav, ili nešto ne razume a roditelj mu kaže da je glup.

Protiv stidljivosti se treba boriti podsticajnim stavom u odnosu na dete od najranijeg uzrasta, pri čemu pohvale treba da budu realne. Da bi roditelji mogli da upućuju realne pohvale ponašanja I ličnosti treba dobro da poznaju dete I njegove kapacitete za lični rast I razvoj, Na osnovu toga treba da mu postavljaju realne zahteve I da ga ne porede sa drugom decom, pogotovu ne u oblastima za koje su druga deca talentovana. Treba detetu ukazati na njegovu individualnost I jedinstvenost, na njegove talente I sposobnosti, da treba da raste unutar sebe bez poredjenja sa drugima.

Značajan uticaj na detetovu sigurnost imaju odnosi u porodici koji treba da budu harmonični. Ako u porodici vladaju konfliktni odnosi, dete će se neminovno naći usred ovakve situacije i donekle će kriviti sebe i to može uticati na njegovu povučenost. Pohvale nisu dovoljne kako bi se izgradilo samopouzdanje kod deteta. Ako u porodici vlada konfliktna atmosfera dete može postati stidljivo ili će se stideti svojih roditelja. U tom slučaju ne ustručavajte se da se obratite porodičnom psihoterapeutu kako biste problem rešili u samom startu i tako sprečili ozbiljne posledice po dete.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut