Stručna literatura se slaže da burnout nastaje usled izlaganja dugotrajnom stresu i nedovoljnog vremena za odmor i oporavak. Određene crte ličnosti kao što su perfekcionizam, prenaglašen osećaj odgovornosti i ambicioznost predstavljaju faktor povišenog rizika.

Osećaj potpunog gubitka snage, motivacije i „pucanja“ po svim šavovima hronično je stanje organizma psihički i fizički nemoćnog da odgovori svim profesionalnim i porodičnim zahtevima. Osećanje upadanja u zamku iz koje se ne vidi izlaz više je od hroničnog stresa i hroničnog umora. Praćeno je grižom savesti zbog neispunjavanja brojnih očekivanja . Ako se ne prekine lanac anksioznosti i neproduktivnog trošenja unutrašnjih potencijala, konačni ishod su ozbiljne psihičke i zdravstvene smetnje.

Kandidati za „pregorevanje“ su svi oni koji rade sa ljudima: lekari i medicinske sestre, policajci, novinari, profesionalni vozači, piloti, sportisti, nastavnici, ali najčešće to su menadžeri i ambiciozni mladi stručnjaci u velikim korporacijama. Zahtevi posla kojim se bave i želja za napredovanjem dva su mamca zbog kojih upadaju u spiralu nemogućnosti  obavljanja svega onoga što čini jedan radni dan. Poslovi koji su se koliko juče uspešno obavljali za kratko vreme i bez fizičkog i psihičkog zamora, svakim danom se čine težim i na kraju postaju „nemoguća misija“.

Psihoterapeuti koji se bave „burnout sindromom” prepoznaju dva uzroka ovog stanja: spoljašnji i unutrašnji. Prvi se tiče objektivnih profesionalnih zahteva, a drugi ličnih ambicija i motivacije za koračanjem uzlaznom lestvicom karijere. U ovom drugom se krije i najveća zamka „pregorevanja“, pre svega zbog zanemarivanja objektivnih, ograničavajućih kapaciteta organizma da izdrži zadate napore i preuzimanja na sebe sve više i više poslova i obaveza. Ako se ima u vidu da većina onih koji „pucaju“ čitav svoj život svodi na posao, bez ventila za odmor i relaksaciju, nije čudno što se lekarima za pomoć obraćaju osobe u najboljim i najproduktivnijim godinama života.

Signali

Mnogo je signala koje organizam šalje kao opomenu da sledi „pregorevanje“.

Najčešći psihosomatski simtomi su česte glavobolje, problemi sa spavanjem, gastroenterološke smetnje, bolovi u mišićima, visok krvni pritisak, iznenadni napadi jeze, naglo gojenje ili mršavljenje i osećanje hroničnog umora.

Ove smetnje prate i emocionalni problemi kao što su apatija, frustriranost, depresija, napadi bezrazložne ljutnje i besa, nervoza, nestrpljenje, netrpeljivost prema saradnicima i bliskim osobama i svadljivost.

Šta uraditi kada ovi udruženi simptomi postanu svakodnevica koju je sve teže podneti? Stanite i dobro analizirajte svoj način života i radne navike! A kada to uradite, predstoji veliko spremanje sopstvenog profesionalnog i privatnog života.

To nije ni lako, ni jednostavno, ni brzo.  Promene treba sistematizovati i korak po korak ih savladavati. Prvi korak je postavljanje prioriteta, kako u poslu, tako i u privatnom životu. Drugi – stvaranje balansa između posla i privatnosti. Preporuka  je i da se nedovršeni poslovi ne nose sa radnog mesta u dom jer će samo tako vreme provedeno sa porodicom biti vreme relaksacije, opuštanja i „punjenja“ baterija. Potrebno je promeniti i strukturu trošenja slobodnog vremena u kojem se svakako treba baviti fizičkom rekreacijom. Da bi organizam podneo ove fizičke napore neophodno je pozabaviti se i navikama u ishrani.

Kao što se ništa u životu ne dešava preko noći, tako se i ne „pregoreva“ odjednom. Potrebne su godine laganog urušavanja sopstvenih snaga da bi se dodirnulo dno psihičke i fizičke nemoći.  Faktori rizika upadanja u zamku ovog sindroma:

sopstvena profesionalna očekivanja, produžavanje radnog dana i zatrpavanje poslovima koji se realno ne mogu završiti u zadatom roku

gubljenje lične autonomije i zanemarivanje privatnog života i potreba da bi se odgovorilo profesionalnim zahtevima

hroničan stres zbog pada produktivnosti

nemogućnost uspostavljanja balansa između profesionalnog i privatnog života

sve teža komunikacija sa radnim i porodičnim okruženjem

nemogućnost da se kaže nadređenom rukovodiocu „ne, to ne mogu da uradim“

nerealna očekivanja koja sami sebi postavljamo

Lečenje

Zahvaljujući boljem razumevanju sindroma pregorevanja i unapređenim terapeutskim tehnikama, danas se burnout uspešno leči. Na susretima  sa terapeutom se ispituje koji faktori su doveli do takvog stanja. Jedan od fokusa terapije je promena iracionalnog načina razmišljanja. Razmatraju se i faktori rizika na radnom mestu, kao i porodični odnosi. Vrlo je važno da se oboleli što pre vrati svojim redovnim aktivnostima i obavezama – ako je moguće, već tokom trajanja terapije.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut