Kada pričamo o partnerskim odnosima, braku, porodici, treba uzeti u obzir kako je kulturološki odredjeno šta mislimo i osećamo o sebi i drugima kao o muškarcima i ženama.

Termin rod se ne odnosi samo na biološke polne razlike izmedju muškaraca i žena već i na razlike u odnosu na predpostavke o socijalno propisanim ulogama koje su rodu primerene. Poruke o tome se prenose u porodici i one su sa jedne strane jedinstvene za odredjene porodice a sa druge strane odražavaju univerzalne kulturne predpostavke o muškosti i ženskosti.

Žene se doživljavaju kao intuitivne, negujuće, ekspresivne, zavisne a muškarci kao pouzdani, nezavisni, aktivni. Iz ovoga jasno prostiče da postoje razlke u moći koje su ugradjene u rodne uloge i koje oblikuju porodični život. Patrijarharni sistem ih tretira kao prirodne razlike i obezvredjuje ženske sposobnosti da bi se održalo hijerarhijsko uredjenje porodičnog života sa muškarcem kao dominatnim polom.

Pri tom se moć posmatra sa jedne strane kao kapacitet jedne osobe da uspostavi svoj autoritet nad drugom a sa druge strane relaciono kao odnos koji osoba gradi. U organizaciji porodičnog života moć se posmatra u odnosu na to ko donosi odluke i upravlja novcem, i kakva je raspodela obaveza i odgovornosti izmedju muškarca i žene. Mada su se društvena kretanja izmenila u pravcu veće ravnopravnosti žena tradicionalna patrijarhalna gledišta na brak/porodicu i dalje odolevaju. Devojčice se još uvek vaspitavaju u skladu sa očekivanjima da je njihov glavni cilj da brinu o drugima i osećaju se ostvarenim kada pomažu članovima porodice da se lično razvijaju i grade harmonične odnose. One se vaspitavaju da u budućnosti preuzmu brigu o domaćinstvu i vaspitanju dece. Otuda su kod žena izražajnije intuitivnost, brižnost, emocionalna otvorenost i saosećajnost-empatija za potrebe drugih, izrazitije preuzimanje odgovornosti za porodične odnose.

Ove odlike ih pripremaju za uloge koje igraju u porodicama kao mirotvorke u porodičnim konfliktima koje se prilagodjavaju interesima porodice, podredjujući im ponekad i svoju profesionalnu karijeru.

Za razliku od žena muški osećaj ostvarenosti se zasniva prvenstveno na postignućima umesto na negovanju ličnih odnosa. Muškarci žele da budu dobri muževi i očevi ali njihova definicija muškosti proističe uglavnom iz uloga van porodice.

Uspesi u spoljnom poslovnom svetu im omogućavaju da ostvaruju svoju tradicionalnu ulogu nezavisnog hranitelja porodice koji odlučuje o organizaciji porodičnog života, upravlja novcem, hrabrog i odlučnog zaštitnika porodice od opasnosti. Ispunjenje tih očekivanja zahteva od muškaraca potiskivanje i prikrivanje ličnih osećanja, sposobnost da upravljaju osećanjima i budu manje osetljivi i spremni da odgovore potrebama drugih.

Za porodične terapeute je značajno kako se ovi kulturološki stereotipi odražavaju na svakog pojedinca i kako oblikuju njegov život. Rodne uloge su promenljive i zavise od kulture, rase, klase i ekonomskog statusa.

Kada iskoče iz rodnih stereotipa muškarci i žene mogu da dožive socijalnu osudu i pritiske od svojih najbližih članova porodice, što je teško podnositi i onda se većina radije uklapa u njih.

(Porodičnu i društvenu osudu naročito trpe žene koje se nisu na vreme udale, ili koje su se razvele jer se smatraju odgovornijima za poroične odnose. )

U mnogim društvima kao i kod nas postoji još uvek set ponekad nevidljivih pravila koji stavlja muškarce u povlašćen položaj u odnosu na žene u pogledu mogućnosti izbora zanimanja i napredovanja, veće plaćenosti za ista zanimanja, dvojnog morala u tretiranju neudate žene/mušksrca,razvedene žene/muškarca, godina starosti žene/muškarca, bračne ili partnerske nevernosti…..

Mada se u svetu i kod nas dešavaju promene u pravcu sve veće ravnopravnosti muškaraca i žena u pogledu mogućnosti ličlne i profesionalne afirmacije, u svakodnevici smo još uvek daleko od ostvarenja ideala ravnopravnosti u partnerskim odnosima. Poslovno uspešna žena sebi nameće niz novih obaveza i odgovornosti koje treba da uskladi sa obavezama u braku i porodici, u čemu može uspeti jedino uz podršku muškarca.

Ako je žena poslovno uspešnija i više zaradjuje od muškarca to dovodi u pitanje tradicionalnu raspiodelu uloga. Sada žena preuzima ulogu hranitelja poriodice što je inače izraz muške dominacije. Novac simbolizuje status, prestiž i autoritet na radnom mesrtu u porodici i u društvu. Otuda takva pozicija žene može da izazove konfliktne odnose, da se loše odrazi na polje intimnosti i seksualnosti. Kada je reč o neudatim ili razvedenim ženama koje su lično i profesionalno afirmisane od strane muškaraca one mogu biti doživiljene kao pretnja njihovoj potrebi za dominacijom. Takve žene teže nalaze partnera jer ih se većinom muškarci plaše i retko im prilaze kao ženama.

Iz ugla moje prakse posmartrano kada žene predju četrdesete, a nisu ostvarile brak/porodicu ili su se razvile njihove godine i status mogu im biti veća prepreka nego muškarcu sa istim statusom u potrazi za partnerom. Dok za muškarca godine nisu velika prepreka jer je društveno prihvaćeno da može da ima mladju partnerku, za žene zrele godine nisu preporuka ni sa aspekta ženstvenosti ni reproduktivnih mogućnosti. U evropskim zemljama taj odnos se ravnoprvnije tretira a kod nas još uvek uprkos tendenciji ka ravnopravnosti preovladjuju tradicionalna gledišta. Za razliku od žena muška lična i poslovna uspešnost spada u domen poželjnih osobina kako u porodici tako i u potrazi za partnerom. Muškarcima je lakše u odnosu na tradicionalnu raspodelu obaveza i odgovirnosti da se ostvare izvan potrodičnih okvira. Problemi nastaju kada ih poslovna angažovanost previše vremenski okupira, a njihove partnerke posustanu pod bremenom porodičnih obaveza i odgovornosti. Rod je značajan organizator ljudskih odnosa, a  samim tim i odnosa teraputa i klijenta. U medjusobnom susretu teraputi otvoreno razgovaraju sa klijentima kakvo značenje za njih ima rod teraputa. Muškarci često terapiju doživljavaju kao ženski kontekst u kome se vrednuje odkrivanje sebe i empatija zbog čega izbegavaju tu situaciju, ili su skloni da odustanu od terapije, što zahteva dodatni trud od teraputa. Za njih je nekada od presudnog značaja da li je teraput muškarac ili žena, da bi se uključili u terapiju.

Polna i kulturološki senzibilna terapija priznaje nejednak status muškarca i žene u i izvan porodice. Razvijanje senzitivnosti za pol istovremeno zahteva od terapeuta da ne podleže kulturnim stereotipima u okviru rodnih uloga, već da se interesuje za kulturu svake pojedinačne porodice, da bude radoznao i uvažava stavove klijenata, bez procenjivanja, uz istovremeno razvijanje neutralnosti prema svojim uverenjima.

Uporedjivanje terapeutove kulturne mape sa kulturnom mapom klijenata kroz transparetnost terapeutovih uverenja doprinosi da u medjusobnom susretu stvaraju svoju zajedničku socijalnu konstrukciju značenja roda čime izbegavaju podržavanje dominatnih diskursa.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut