U svim kulturama porodica je izuzetno važan prenosilac društvenih normi i zahteva na dete. U njoj se postavljaju temelji ličnosti i izgradjuje sistem vrednosti. Ona je najznačajniji činilac socijalizacije. U ovom tekstu saznaćetete više o značenju i značaju porodičnih rituala posebno prazničnih za prepoznavanje i prihvatanje porodičnog identiteta i postepeno izgradjivanje ličnog identiteta deteta.

Šta su to porodični rituali?

Preuzimanje roditeljskih obaveza i ponavljanje tih obaveza uvek na isti način pretvara ih u rituale koji mogu da se obogaćuju i dogradjuju ako o njima pričamo……

Mama nam uvek čita priče pred spavanje a tata subotom pravi doručak na poseban način, nedeljom obavezno ručamo zajedno supu i rinflajš, za praznike se koriste posebni stolnjaci i escaj., jede se odredjena vrsta hrane….

Ljubavni rituali- pokazuju deci da su voljena,.šetnje, poslastičarnica, pokloni, kolači…

Porodični rituali stvaraju toplu emocionalnu klimu i predstavljaju bazu za emocionalnu sigurnost. Uz to daju osećaj ritma- kao što sve u prirodi ima svoj ritam- kao što se smenjuju plima i oseka, kao što sunce izlazi i zalazi, tako nam ova ponašanja koja se ponavljuju-rituali stvaraju osećanje ritma i životne sigurnosti kroz saznanje o tome šta sledi.

Vreme za aktivnosti i vreme za odmor, vreme za obedovanje, vreme za igru, vreme da se započne i vreme da se završi, vreme da se radi i vreme da se praznuje, ustajanje u odredjeno vreme, obedovanje za istim mestom, saznanje da će ga uvek neko sačekati posle škole….razvija kod deteta osećanje sigurnosti i pripadnosti porodici.

Sećanje na vreme i načine kako smo bili voljeni i podržavani od roditelja pruža nam visok nivo sigurnosti u daljem životu. Osnovna funkcija porodice je da podrži individuaciju svojih članova održavajući istovremeno njihov osećaj pripadnosti.

Praznična i druga porodična okupljanja omogućavaju i doprinose ostvarivanju ove funkcije. Edukativni potencijal- porodičnih prazničnih okupljanja odnosi se na generacijsko prenošenje i učenje načina obeležavanja praznika karakterističnih za kulturu u kojoj živi porodica uz istovremeno učenje porodičnih normi ponašanja specifičnih za kulturu svake pojedinačne porodice. Kroz prepoznavanje i prihvatanje porodičnog identiteta postepeno se gradi lični identitet deteta.

Saznanje da postoji neko ko brine o nama i ko misli na nas je od suštinske važnosti za funkcionisanje porodice kao sigurne baze a i kasnije na bilo kom uzrastu i u bilo kojim okolnistima. Porodična prazbična okupljanja omogućavaju izgradnju i održavanje ove sigurne baze.

Otuda je i za nas terapeute najvažnijer pozicioniranje u gradjenju sigurne baze sa članovima porodice u terapijskom odnosu. To se postiže na taj način što se tersapeut povezuje sa svim članovima porodice omogućavajući im da se osećaju bezbednim da istražuju nova rešenja problema tokom i posle terapije, znajući da je podrška dostupna ako je potrebna.

Šta mi terapeuti možemo videti kroz porodično praznično okupljanje. Klimu porodičnih odnosa, obrasce komunikacije, poroodična uverenja, načine iskazivanja poštovanja i bliskosti, hijerarhisku organizaciju porodičnih odnosa, deca-roditelji, odnosa roditelja prema dedama, babama i članovima šire porodice. Zbog toga porodični rituali pored edukativnog imaju i terapijski potencijal. Koristimo ih kao resurse za promene.

Jedna od tehnika je primena terapijskih rituala. Terapijski rituali su ustvari preuzeti i primenjeni porodični rituali u teraipjske svrhe.

Cilj primene terapijskih rituala je da omogući promenu nefunkcionalnih obrazaca porodičnih odnosa u funkcionalne uvažavajući porodične kapacitete za promene.

Primer: Da bi se obeležilo odrastanje najmladjeg sina u porodici i njegov ulazak u svet odraslih muškaraca najstariji brat ga prvi put izvodi u klub gde se on pridružuje društvu odraslih muškaeaca. To je doprinelo da se mladji brat oseća ravnopravnim sa starijim.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut