Kako roditelji mogu sprečiti da se kod dece razvije zavisnost od interneta?

Mali pametni mehanički i tehnološki uredjaji koji olakšavaju život čoveku polako postaju deo široke upotrebe posebno medju pripadnicima mlađih generacija.

Uređaji kao što su mobilni telefoni, Ipod, Ifon, labtop, i kamkroder samo su neki od mnogih uređaja-gedžeta, od kojih se na tržištu stalno pojavljuju novi modeli. Zavisnici od interrneta i oni koji ne vade slušalice mp3 plejera uz ušiju obaveštavaju se na brojnim sajtovima kakve im se još sve nove mogućnosti otvaraju kao što je laserska virtuelna tastura koja se povezuje sa kompjuterom putem bluetootha, a kompatibilna je sa novim modelima mobilnih telefona.
Svi ovi neosporno korisni uređaji olakšavaju čoveku život u savremenom svetu ako ih svakodnevno koristi ali mogu da budu i izraz statusnih obeležja za one koji ih imaju a ne znaju da ih koriste što počinje da se dešava već kod dece osnovnoškolskog uzrasta.

Roditelji greše kada najnovije modele mobilnih telefona i kompjutera kupuju deci samo da se ne bi razlikovala od svojih vršnjaka čime ih uvode u proces daljeg dokazivanja putem najnovijih uređaja kao statusnih obeležja. Još veća opasnost preti od preterane upotrebe tih uređaja koja kao i stalna potreba za novim modelima može dovesti do psihičke zavisnosti.

Ja se u svojoj praksi sve češće susrećem sa decom i adolescentima koji su postali zavisni od igrica i interneta a imala sam priliku da se uverim da zavisnici mogu biti i odrasli ljudi.

Šta je to što decu i odrasle toliko privlači kada je reč o igricama i internetu?

To je potreba za igrom koja i deci i odraslima omogućava da se dokažu u virtuelnom svetu, da se relaksiraju i oslobode svakodnevnih životnih briga i tenzija. Kada je reč o agresivnim igrama onda da se oslobode nagomilane potisnute agresije.
Komunikacije u internet svetu mogu biti vid bekstva od suočavanja sa realnim problemima i njihovog rešavanja u realnosti.
Svedoci smo da brzi tempo života u savremenom svetu sve više smanjuje mogućnosti uobičajenog druženja i komunikacija zbog čega se te socijalne potrebe zadovoljavaju u virtuelnom svetu.
To može biti takodje i potreba za izgrađivanjem novih identiteta koji će omogućiti ostvarenje željenih a u realnosti neostvarenih ciljeva, dakle potreba za samoostvarivanjem na lakši način.
Uz to je privlačna mogućnost da se zbog anonimnosti ostvari potpuna iskrenost i iskazivanja svojih najskrivenijih potreba koje bi se inače potiskivale ili prikrivale.

Kako roditelji mogu da spreče stvaranje zavisnosti?

Primećuje se tendencija roditelja da kroz bogat sadržaj vanastavnih aktivnosti odvoje decu od onoga što ih magično privlači a to su klubovi i igraonice, internet komunikacije. Međutim dobro osmišljeno slobodno vreme van porodice još uvek ne može da zameni dobru, podsticajnu porodičnu klimu kvalitetne komunikacije u kojoj su roditelji međusobno usaglašeni kako u pogledu vaspitnih zahteva tako i u organizaciji slobodnog vremena i posvećuju dovoljno pažnje igri i druženju sa decom. Treba težiti organizaciji slobodnog vremena u kojoj je postignuta ravnoteža između obaveza i slobodnog vremena kao i uskladjenost sadržaja slobodnog vremena sa uzrasnim karakteristikama i sposobnostima deteta. Ukoliko su ti zahtevi zadovoljeni dete neće upasti u zamku zavisnosti od virtuelnih komunikacija.
Važno je da u porodici dete stekne bazičnu sigurnost i već izgrađene norme, standarde socijalnog ponašanja uz pomoć kojih će uspeti da se odupre nekim vršnjačkim standardima koji se odnose kako na igrice i inernet tako i na druge izazove u provođenju slobodnog vremena. Svim tim izazovima teže odolevaju deca iz disfunkcionalnih porodica tražeći u pripadnosti i prihvatanju od strane vršnjaka zamenu za porodicu i tražeći u internet komunikacijama sadržaje kojim će nadopuniti ispraznost u realnim životima.

Roditelji bi trebalo da limitiraju deci u skladu sa uzrastom vreme koje provode za kompjuterom, mobilnim telefonima itd., kao i boravak u igraonicama.
Decu treba upućivati na aktivnu igru, druženje i komunikaciju sa vršnjacima, na obrazovne emisije koje neguju njihove kreativne potencijale, obogaćuju saznanja i rečnik. Sve što gledaju, slušaju, igraju nosi neke vrednosti o kojima treba diskutovati.

Istraživanja pokazuju da tv emisije mnogo bolje deluju na decu ako ih roditelji gledaju zajedno sa decom i komentarišu. Roditeljima se preporučuje da odredjuju koliko i šta će njihova deca gledati na tv-u.

Zajedničko slobodno vreme je obično u večernjim satima kada su i roditelji i deca umorni od dnevnih obaveza što može loše da se odrazi na njihovu komunikaciju pogotovu ako ne umeju da se oslobode dnevnog umora i napetosti kroz razgovor i zajedničke aktivnosti. Sve češće je u porodicama prisutno opuštanje kroz pasivne aktivnosti gledanja tv programa, čitanja štampe ili korišćenja interneta, bez međusobne razmene informacija o dnevnim sadržajima. Na taj način se neguje otuđen odnos i podstiče i kod dece potreba
za takvim načinom provođenja vremena.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut