Kako porodica može da utiče na process odvajanja od roditelja?

Najvažniji procesi u adolescenciji su procesi separacije – psihološkog odvajanja od roditelja i individuacije – građenja  nezavisnog odnosa od roditelja i sopstvenog identiteta.

Društvene okolnosti kod nas predstavljaju veliku prepreku za proces odvajanja i osamostaljivanja adolesceneta. Mislim pre svega na teškoće u ekonomskom osamostaljivanju i finasiranju odvojenog života od porodice. Međutim mnogo veću prepreku  predstavlja građenje zavisnih odnosa od roditelja koji i onda kada za to postoje ekonomski uslovi ne dozvoljavaju deci da se osamostale. U našoj kulturi je to ne davanje mladima dozvole da odu česta pojava za razliku od drugih evropskih  društvenih zajednica, u kojima je potpuno suprotan trend – deca se uče samostalnosti od najranijeg detinjstva i sa završetkom srednje škole počinju samostalno da žive.

Ceo tok odrastanja predstavlja balansiranje između zavisnog odnosa i davanja deci podrške da grade samostalnost i nezavisne odnose. U jednom trenutku adolescent treba da oseti da je dobio blagoslov od roditelja da započne samostalan život i da je spreman u smislu socijalne i emocionalne zrelosti za odvajanje od porodice.

Funkcionalna porodica  

Porodica je okvir koji određuje razvojni put adolescenta i otvara mu vrata u svet odraslih. Ona treba da predstavlja sigurnu emocionalnu bazu iz koje može da isplovi kada to poželi ali kojoj može uvek da se vrati i nađe utočište. Porodica treba da se menja u strukturi odnosa, pravila i granica jer asdolescent dobija više slobode ali i odgovornosti.

Potrebna je veća fleksibiolnosdt stavova roditelja usklađena sa razvojnim potrebama adolescenta za samostalnošću što zahteva redefiniciju roditeljskih uloga, brige i staranja. Roditeljima je posebno teško da stvore fleksibine granice koje dozvoljavaju adolescentima da budu zavisni onda kada ne mogu sami da se izbore sa nekim teškoćama kao i da eksperimentišu sa stalno rastućim stepenom nezavisnosti kada su za to spremni. 

Funkcionalno roditeljstvo se pored fleksibilnosti granica odnosi na usmeravanje roditeljskog uticaja više ka životno važnim sadržajima kao što su škola, učenje sport, i davanje dozvole adolescentu da ispolji težnju za autonomijom više u okviru za život  manje značajnih sadržaja-muzika, oblačenje, šminka, izlasci…

Koje su to oblasti u kojima adolescent treba da bude samostalan?

U preuzimanju svakodnevnih kućnih obaveza – nabavka hrane, elementarna priprema hrane, pomoć u kući oko održavanja higijene svog prostora i ostalih delova stana, racionalno raspolaganje džeparcem, sposobnost da se samostalno zaradi džeparac, sposobnost da se izgradi pripadnost grupi vršnjaka a da se ostane svoj u pogledu odevanja, odnosa prema izboru partnera, sticanju prvih seksualnih iskustava, odupre vršnjačkim potrebama za neadekvatnim načinima dokazivanja kroz upotrebu alholola, droga,  kockarnicama, igraonicama, igrama na internetu, u pogledu vrednovanja obrazovanja i obaveza prema školi….

Ukoliko je adolescent odrastao u porodici koja mu omogućava doživljaj da je voljen i poštovan spremniji je da prihvati sugestije roditelja i da se zrelo izbori sa izazovima tokom odrastanja.

Na koje sve načine porodica može da podstiče – remeti proces separacije i individuacije adolescenta?

Prezaštićujući roditelji – adolesdcent nema potrebu da ode, lepo mu je bez obaveza i odgovornosti – produžava se školovanje, da bi se odgodilo odvajanje od porodice. Isključeni roditelji, neangažovani zbog posla ili iz straha od preuzimanja roditeljske odgovornosti.

Roditelji koji zapostavljaju ili ne razumeju potrebe adolescenta. Ako adolescent ima utisak da nije dovoljno voljen, prihvaćen i da nema dovoljno razumevanja od strane roditelja a pri tom mu oni nameću svoje norme će se žestoko opirati. Ako postoje konfliktni odnosi između roditelja i otvoreno neprijateljstvo to dovodi do pojave niskog samopoštovanja kod adolescenta i bazične nesigurnosti – otežava osamostaljivanje.

Ako su roditelji neusaglašeni i nedosledni, međusobno otuđeni, adolescent koji se nalazi u neprestalnom procepu između njih  može razviti anksiozne simptome – otežavaju osamostaljivanje zbog nemogućnosti izgrađivanja stabilnog sistema vrednosti. Spoljašnja porodična realnost opredeljuje izgradnju unutrašnje adolescentove realnosti u pravcu izgradnje identiteta, osećanja sopstvene vrednosti, ličnog samopoštovanja i poštovanja porodice. Neselektivne zabrane uslovljavaju neselektivno odbacivanje svih normi porodice i produbljuju jaz između roditelja i adolescenata, što može dovesti i do potpunog prekida odnosa adolescenta sa porodicom.

Adolescent se ne buni protiv roditelja već protiv ograničenja slobode i prisile da se ponaša baš onako kako roditelji žele. Treba im dopustiti da pronađu svoje načine izražavanja i ispoljavanja individualnosti. Neke porodične krize dovode do preranog sazrevanja i osamostaljivanja. Takav uticaj mogu imati razvod roditelja, gubitak posla, teška bolest i smrt člana porodice.

Kako iskoristiti praznike?

Predstojeći praznici se takođe mogu iskoristiti za svečano promovisanje prelaska adolescenta u svet odraslih tako što će sin dobiti mesto za prazničnom trpezom pored oca i starijeg brata, dobiti poklon koji predstavlja znak odrastanja a tradicionalno se prenosi sa kolena na koleno u porodici – naliv pero, ili neki drugi predmet.

Prelazak u svet odraslih se u našoj kulturi vezuje za punoletstvo 18 god. Ili završetak srednjeg školovanja, koji se svečano obeležava matuskom proslavom. Nekada  su to bili maturski balovi na kojima su mladići prvi put imali priliku da nose odelo a devojke svečane maturske haljine. Porodice su oduvek pridavale veliki značaj proslavi mature kao promovisanja čina odrastanja. Roditelji treba da nastave da neguju porodičnu tradiciju svečanog obeležavanja odrastanja – predstojeći praznik vam daje priliku za to. 

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut