Da bismo bili zadovoljni ljudi važna su nam priznanja drugih, za nas značajnih ljudi. Želimo da budemo zapaženi i iskreno pohvaljeni. Obično dobijamo manje pohvala, podsticaja i podrške nego što želimo, a ni sami sa njima nismo baš darežljivi. To je zbog toga što nas roditelji nisu dovoljno hvalili da bismo se osećali uspešnima i zadovoljnima. Zapravo su nas “štitili“ od pohvala, govoreći da pohvalom možeš pokvariti čoveka. Savremena saznanja o vaspitanju i međuljudskim odnosima suprotstavljaju se takvom shvatanju pohvale i uveravaju nas u njen značaj. Stoga treba da naučimo kako davati pohvale i podršku.

Deci su više nego odraslima potrebne pažnja, pohvala i priznanje naročito od roditelja. Ako budu morala da biraju između toga da ih ne primećujemo i da ih kaznimo radije će izabrati da zadobiju našu pažnju čak i tako što će raditi nešto zabranjeno ili dosađivati roditeljima, vikati, plakati. Roditelji treba da pokažu da su ih primetili i da ih vole. Roditelji  pohvalama deci pomažu da razvijaju poželjne oblike ponašanja, da se osećaju voljeno, da budu samopouzdana, ponosna na sebe i da prihvataju sebe onakve kakvi jesu.

Razlikujemo poruke koje se odnose na osobu i na ponašanje. Poruke koje se odnose na osobu sadrže opis osobe ili nekih njenih krakteristika: da je ljubazna, poštena, iskrena, ljubomorna,…Kada opisujemo ono što osoba radi to su poruke koje se odnose na ponašanje. Svaka poruka upućena na osobu implicira da je neko po svojoj prirodi takav kao osoba, kao ličnost. To predstavlja problem kada tražimo od nekog da se menja. Kad kažemo detetu da je glupo apsurdno je od njega očekivati da razmišlja pametno.

Ljudi se teško i sporo menjaju kao ličnosti. Ko je bio škrt i sebičan teško će postati darežljiv. Mnogo lakše menjamo ponašanje i zbog toga je jednostavnije tražiti promenu ponašanja nego promenu ličnosti. To važi i za pohvale kojima želimo da podstaknemo razvoj nekog ponašanja i za kritike kojima želimo da ga suzbijemo. One treba da budu realne i da se odnose na ponašanje. Pohvalama izražavamo poštovanje prema određenoj osobi i njenim osobinama i na taj način jačamo njeno samopouzdanje. To su poruke zbog kojih se osećamo dobro u odnosu na same sebe.

Dopadaš mi se baš takav, kakav si. Srećna sam što si moja ćerka. Kako si istrajna!

Isti princip važi i kada je reč o kritikovanju deteta kao osobe. Dete se brzo poistoveti sa etiketama i gradi lošu sliku o sebi i kasnije kao odrasla osoba. Cilj svake kritike je promena. Kada detetu kažemo da je “smotanko” time mu poručujemo da je takvo i da se ne može promeniti. Zbog toga treba koristiti kritike upućene na ponašanje. Umesto da mu kažemo: Kako si lenj! Možemo reći: Prestani da izbegavaš obaveze, i uradi svoj zadatak. 

Kada dete učimo šta je dobro a šta nije, treba ga pohvaliti za svaki postupak koji je pravilan. To se odnosi i na neverbalne pohvale kada dete pomazimo i kada vidi da smo srećni kada uradi nešto kako treba. Nasuprot tome nerealistične pohvale i kritike koje su preterane generalizacije u pozitivnom ili negativnom smeru mogu dovesti do toga da dete počne sumnjati u naše poruke, njima samo obmanjujemo dete.

“Niko ne crta tako lepo kao ti!” “Uvek sve uradiš naopako.”

Važno je znati kako ga treba pravilno kritikovati. Konstruktivna kritika sadrži jasnu i konkretnu kritiku ponašanja i predlog kako bi to ponašanje moglo da se promeni. Ukoliko se detetovo ponašanje ne promeni sledi pretnja kaznom, kazna i na kraju istrajavanje pri izrečenoj kazni. Dete ne zna šta je nužno za samostalnost, zna samo šta je prijatno a šta neprijatno. Deca funkcionišu po principu zadovoljstva, žele da se stalno igraju i da se upuštaju samo u one aktivnosti koje im prijaju i izbegavaju one koje im ne prijaju. Roditeljska dužnost je da im uvedu princip realnosti.

To znači da dete treba da usvoji da postoje prijatne stvari koje su štetne, kao i neprijatne koje su korisne. (preterano igranje, školske obaveze, odnosno sticanje higijenskih i radnih navika). Da bismo detetu pomogli da razvije određenu naviku treba da budemo uporni i dosledni.

 NAGRADE

Nagrada je putokaz ka dobrom i ispravnom ponašanju. Nagradom dajemo detetu do znanja da smo primetili njegov trud i postignuća i zbog nagrade dete je i dalje spremno da se trudi. Između pohvala i nagrada postoji izvesna razlika, koju dete intuitivno zna. Za razliku od pohvale nagrada je uvek nešto konkretno. Nekada granica između pohvala i nagrada nije tako jasna, tako da nagrade možemo shvatiti kao konkretne pohvale a pohvale kao simboličke nagrade. Pohvalama i nagradama učvršćujemo detetova poželjna ponašanja.

Pohvale treba davati tokom procesa, aktivnosti kojom dete pokušava da ovlada. Tako se pohvaljuje napredak u učenju uprkos tome što je ostvareni nivo znanja ili veštine još daleko od potrebnog nivoa. Važno je da ga istovremeno hvalimo i kao osobu-da je sposobno, istrajno, ljubazno, lepo, umiljato…. da bismo podsticali njegovo samopoštovanje i ljubav prema sebi. Ne treba davati preterane-nerealne pohvale jer to dovodi dete do nerealne slike o sebi i prestanka verovanja roditeljima. “Ti to kažeš zato što si moja mama.”

Druga greška je upućivati pohvale preterano često. Dete se pita šta nije u redu sa njim kada ga vaspitačica u vrtiću ne pohvaljuje stalno.

NAGRADE mogu biti:

Materijalne u vidu kupovine igračke, davanja većeg džeparca, kupovine odeće i daju se za veliki trud i napredak deteta. Neka prijatnost koju mu možemo priuštiti-gledanje crtaća, izlet po njegovom izboru, emisije na tv, izlasci sa vršnjacima….Ako smo detetu obećali nagradu a ono se ponašalo u skladu sa našim zahtevima mi dato obećanje treba da ispunimo.

NAGRADA MOŽE DA BUDE SVE ŠTO DETETU MNOGO ZNAČI: TO MOŽE BITI POHVALA ILI MATERIJALNA NAGRADA, koju je zaslužilo svojim ponašanjem. “Pošto si ove nedelje obavljao obaveze a da te nismo podsećali kupićemo ti kartu za koncert po tvom izboru.”

KAZNE

Činjenica da se deca u savremenom društvu ne kažnjavaju postaje sve veći problem. Tome doprinosi mišljenje da svaki oblik kažnjavanja predstavlja nasilje koje šteti detetu. Posledica toga je sve veći broj razmažene dece. U svetu važe određena pravila. Dete kome je kod kuće dozvoljeno da radi sve što mu padne na pamet neće biti osposobljeno za stvarni svet. Zbog toga treba da ga naučimo da živi sa pravilima i ograničenjima. Najpre mu treba jasno reći šta od njega očekujemo u određenim situacijama i insistirati da se drži postavljenih granica i poštuje dogovore koje smo sklopili. Treba mu reći unapred koje su posledice ako bude kršilo dogovore.

Ako dete ne posluša odmah uticaj na njegovo ponašanje biće jači ako stepenujemo svoju upornost pri zahtevanju. Najpre ga kritukujemo, onda sledi pretnja kaznom, onda kazna i dosledno sprovođenje kazne. Princip doslednosti u kažnjavanju zahteva određenu veštinu u odmeravanju kazne. Dobro je izreći nešto blažu kaznu ali istrajavati u njenom realizovanju.

KRITIKA JE ZAHTEV ZA PROMENU PONAŠANJA A KAZNA JE PRISILA DA OSOBA PROMENI PONAŠANJE.

Ako od tinejdžera tražimo da prljave čarape stavi u korpu za prljav veš, ne smemo ih skloniti čak i ako neko dođe u posetu, nego treba da ostanemo uporni da to uradi tinejdžer. Ukoliko ne uradi treba zapretiti kaznom: Ako ne  ostavljaš prljave čarape u korpu smanjiću ti džeparac za 400 dinara. Tinejdžer mora imati strah od kazne i uverenje da će je roditelji sprovesti.

Bitno je da su oba roditelja saglasna oko kazne i dosledna. U tome treba da bude usaglašen i širi porodični sistem-babe i dede koji detetu ne smeju potajno davati podršku. Pri izboru kazne treba paziti da ne kaznimo sami sebe i da se ne odlučimo za kaznu koja nije izvodljiva. Stoga adolescentu ne smemo pretiti da neće ići sa porodicom na more jer ga ne smemo ostaviti samog, niti će se porodica odreći zajedničkog letovanja.

DVA najprimerenija OBLIKA KAZNE SU: oduzimanje prijatnosti i neprijatno a korisno zaduženje.

Da bismo to sproveli treba da razlikujemo potrebu od želje. Potrebe su fiziološke prirode, bez njih ne možemo živeti. Kažnjavanje koje detetu onemogućava zadovoljenje fizioloških potreba je zlostavljanje. Psihološke potrebe su potreba za sigurnošču, prihvatanjem i ljubavlju. 

Zadovoljena potreba spada u osnovna ljudska prava deteta dok je ispunjavanje želje prijatnost, privilegija.

Neprijatno a korisno zaduženje treba da bude primereno detetovim sposobnostima i starosti. Ako se u blatnjavim cipelama šetalo po stanu neka očisti pod i cipele. Tako će se naučiti odgovornom ponašanju, steći radne navike i shvatiti da treba da se prilagođava zahtevima porodičnog života.

Mnogi roditelji posežu za fizičkim kažnjavanjem kao vaspitnom metodom, a onda imaju grižu savesti. Treba napraviti razliku između fizičkog kažnjavanja i zlostavljanja. Pedagoški udarac je manifestacija ljutnje za razliku od udarca koji je manifestacija prezira. Pedagoški udarac nema za cilj da povredi dete, već da dete oseti bol a ne bude povređeno. 

Fizička kazna je primerena kada je ugroženo detetovo zdravlje i život a dete odbija da posluša. Udarac po zadnjici ne ugrožava zdravlje što za šamar ne važi. Postoji razlika između udarca po zadnjici koji potiče iz brige za dete i ujedno je jedini prihvatljiv oblik fizičke kazne i udarca iz prezira ili mržnje prema detetu. Zbog toga kaznu treba sagledati u kontekstu odnosa deteta i roditelja. Iskustva ukazuju da deca kojima je uvek jasno bila iskazivana ljubav fizičku kaznu doživljavaju drugačije od dece kojoj roditelji nisu pokazali da ih vole. Ova druga je doživljavaju kao ponižavanje i odbacivanje.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut