Stepen zadovoljstva porodičnim i bračnim odnosima zavisi od kvaliteta komunikacije. Kvalitetna komunikacija predstavlja okosnicu stabilnosti braka i porodice.

Kvalitet komunikacije zavisi od spremnosti članova porodice da preuzmu odgovornost za svoju ulogu u porodičnim odnosima, brigu za negovanje razumevanja, saradnje, saosećanja i uvažavanja tuđih potreba. Ukoliko su za to spremni, gradi se odnos razumevanja i poverenja, raste osećanje zadovoljstva klimom porodičnih odnosa. Da bi se dobro razumeli potrebno je da jasno  izražavaju svoje potrebe i osećanja, kao i očekivanja koja imaju od drugih članova porodice i od njihovog odnosa.

Korisno je proveravati međusobno razumevanje jer se može dogoditi da druga strana nije razumela značenja naših poruka na pravi način. Ti nesporazumi se dešavaju često u porodicama kako između roditelja tako i između roditelja i dece. Korisno je da kad jedan član porodice ima neku primedbu drugi je ponavlja kako ju je on razumeo pokušavajući da odražava kao u ogledalu ne samo misli već i osećanja. 

Posebnu teškoću predstavlja nekim roditeljima komunikacija sa decom do deset godina koja preferiraju indirektne načine izražavanja putem igrovnih simbola.

Pored toga kvalitet komunikacije u porodici  zavisi od komunikacionih veština i obrazaca komunikacije koji se uče od roditelja i transgeneracijski prenose na decu. 

Postoji svaskodnevna potreba da se roditelji dogovaraju i usaglašavaju oko pitanja organizacije porodičnog života, trošenja novca, vaspitavanja dece, planiranja budućnosti. 

Ukoliko između roditelja postoji odnos međusobnog razumevanja i uvažavanja razlika sa spremnošću za nalaženje kompromisnih rešenja u njihovom međusobnom odnosu i odnosu prema deci to će doprineti građenju usaglašenih odnosa u braku i roditeljstvu i stvaranju podsticajne klime porodičnih odnosa za dečiji lični rast i razvoj, i učenje modela nenasilne komunikacije.

Istraživanja i moja praksa ukazuju na to da su dogovori oko ovih pitanja često izvor njihovih sukoba. U mnogim porodicama roditelji malo vremena provode zajedno sa decom, jer su poslovno zauzeti i umorni, retko razgovaraju sa decom i međusobno, kada razgovaraju svako ostaje pri svojim stavovima. Ukoliko su roditelji u stalnom konfliktu i ne mogu da se usaglase oko međusobnih razlika u partnerstvu i roditeljstvu stvara se nepodsticajna klima porodičnih odnosa, deca se uče modelu nasilne komunikacije. 

Od kvaliteta komunikacije zavisi takođe usklađivanje u okvirima  kulturoloških rodnih stereotipa o ponašanjima koja su primerena muškarcima odnosno zenama. 

Tradicionalna patrijarhalna shvatanja o ulozi žene kao stuba porodice koja treba da se brine o potrebama članova porodice, da neguje porodične odnose i da se na taj način ostvaruje je stavlja u neravnopravan položaj sa muškarcem od koga se očekuje da se ostvaruje van porodice, da bude poslovnio uspešan da bi preuzeo ulogu hranitelja porodice koji upravlja novcem i odlučuje o organizaciji porodičnog života. 

Otuda su kod većine zena razvijenije komunikacione veštine, brižnost i saosećajnost za potrebe drugih i spremnost za preuzimanje odgovornosti za porodične odnose, nego kod muškaraca. 

Mada su se savremena društvena kretanja izmenila u pravcu veće ravnopravnosti žena, tradicionalna patrijarhalna shvatanja još uvek opstaju. Egalitarni brakovi u kojima muževi i žene ravnopravno učestvuju o raspodeli obaveza i odgovornosti su još uvek retki.

Većina zena se ne oseća ravnopravnim u porodičnim dijalozima jer ih one iniciraju, i očekuju od svojih muževa da više vremena, i inicijative posvete komunikaciji i da budu posvećeniji negovanju porodičnih odnosa.

Naravno postoje i drugačija iskustva da su očevi i muževi odgovorniji za porodične odnose od majki.

Muškarci i žene često trebaju da prevaziđu prvobitne razlike u usvojenim rodnim stereotipima da bi razrešili sporne odnose.

Kako poboljšati komunikaciju i sprečiti svađe?

Kad se roditelji svađaju i međusobno okrivljuju tipično je da se ne slažu oko toga ko je za šta odgovoran. Najčešće se takav odnos preslikava i u njihovoj komunikaciji sa decom.

Zadatak terapeuta je da im pomogne da se sa pozicije suparnika pomere ka poziciji saradnika koji će kroz podeljenu odgovornost težiti kompromisnim rešenjima.

Umesto besnog nadmetanja oko toga ko je u pravu članovi porodice se uče veštini emocionalnog smirivanja i aktivnog slušanja. Oni razvijaju saosećajnost za prepoznavanje potreba i osećanja koja su u pozadini onoga što je rečeno  zanemarujući neprijatan ton, da čuju poruku o potrebama partnera i da im izađu u susret.

Primena aktivnog slušanja pomaže članovima porodice da se zadrže na onome što je izrečeno nekom primedbom koja se odnosi na procenu ponašanja umesto da pređu na napad ličnosti.

Kada se članovi porodice obuče da pored aktivnog slušanja koriste i jezik nenasilne komunikacije onda se još više smanjuju mogućnosti za započinjanje svađe. 

Koje su karakteristike jezika nenasilne komunikacije?

Kako se treba obraćati deci? Ja poruke i ti-poruke?

Porodična komunikacija predstavlja značajno polje psihoterapijskog rada kako  u pogledu preveniranja konfliktnih odnosa tako i njihovog razrešavanja. Porodični terapeut pomaže da se unapredi komunikacija tako što utiče na promenu uverenja koja kreiraju disfunkcionalne obrasce komunikacije, zatim uči članove porodice primeni emocionalne kontrole i komunikacionionih veština koje će im pomoći da se bolje razumeju i izgrade skladnije odnose. 

Kako da govorimo da bi nas dete slušalo?

Deca povremeno ne samo što ometaju, uznemiravaju i dosađuju svojim roditeljima već mogu da budu nepromišljena i neuviđavna pokušavajući da zadovolje samo svoje potrebe ne uvažavajući roditeljske potrebe.

Mnogi roditelji kasno otkriju da njihova deca sa odrastanjem sve više zanemaruju njihove potrebe. Roditelji imaju prava na svoje potrebe i treba da znaju način kako da to stave do znanja svojoj deci. Suočen sa takvom situacijom roditelj mora da nađe način da pomogne sebi tako što će da shvati da su njegova prava legitimna i da stekne veštinu da se suprotstavi detetu.

Primer: dečak 12 god napravio u kuhinji koju je majka upravo sredila, sendvič i ostavio iza sebe haos.

Najčešće ponašanje roditelja je naređivanje, usmeravanje i komandovanje šta treba da radi ubuduće u toj situaciji ili nadevanje etiketa, posramljivanje, ismevanje. Baš si razmažen, ti si sebična lenština, sram te bilo..

Sve ove reakcije dovode u pitanje detetov karakter, ugrožavaju samopoštovanje, omalovažavaju ga kao osobu. Sve su to nedelotvorne poruke koje počinju ili sadrže reč ti. 

Da si prestao…..Ti ne bi smeo to da radiš….Ponašaš se kao beba..

Ako roditelj kaže detetu kako se on oseća zbog nekog detetovog ponašanja poruka se preobražava u ja-poruku.

Ja ne mogu da se odmorim dok mi se neko vrpolji po krilu…

Meni nije do igre kada sam ovako umoran…

Ja se obeshrabrim kada vidim tek očišćenu kuhinju ponovo zaprljanu…

Ja poruke delotvornije utiču na dete da izmeni za roditelja neprihvatljivo ponašanje i povoljnije utiču na njegov odnos sa roditeljem jer teže izazivaju otpor ili pobunu, za razliku od ti poruka. 

Reći nekome kako se osećate manje je ugrožavajuće nego reći nekome da je on uzrok tog lošeg osećanja.

Najveća dobit od roditeljevog samootkrivanja je razvijanje kvalitetnog odnosa sa decom u kome ako ja imam hrabrosti da pošteno i otvoreno otkrijem sebe, onda i time ohrabrujem i dete da mi otkrije kakvo je ono.

Umesto da se jedno od drugog otuđujemo mi razvijamo odnos bliskosti i autentičnosti. Deca kao i odrasli često ne znaju kako njihovo ponašanje utiče na druge i često su iznenađena kada shvate kako im se roditelj oseća i kada im se na ukaže često žele da budu uviđavnija.

Kada se dete uveri da je roditelj razumeo njegova osećanja kroz aktivno slušanje  lakše će mu biti da promeni svoje ponašanje čineći nešto konstruktivno za osećanja roditelja. Aktivno slušanje je pokazivanje saosećanja za onoga koga slušamo, kome svojim uživljavanjem šaljemo poruku da možemo da se stavimo na njegovo mesto i da razumemo kako se on oseća. Kad roditelj ne saoseća dete shvata da roditelj nije razumeo osnovu njegove poruke.

Primer deteta koje ne želi da ide na spavanje. Majku je to uznemirilo i rekla je to detetu (ja poruka) a dete je na to odgovorilo ja porukom- da se plaši da zaspi jer će zatvoriti usta i ugušiti se. Ta detetova ja-poruka je majku uvela u bolje razumevanje detetovog ponašanja oko odlaska na spavanje.

Ponekad ni ja poruka ne može da utiče na promenu ponašanja jer su detetovi i roditeljski interesi u sukobu. Ti sukobi su neizbežni i česti u svakoj porodici. Oni ne ugrožavaju dečiji razvoj ako se konstruktivno rešavaju.

KONSTRUKTIVNO REŠAVANJE KONFLIKTA

Niko nije ni pobednik ni gubitnik. Obe strane su dobitnici zato što rešenje mora biti prihvatljivo za obe strane i dete je motivisano da ga sprovodi jer je učestvovalo u njegovom donošenju. Deca zajedničke donete odluke prihvataju kao svoje i osećaju obavezu i odgovornost da ih sprovedu.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut