Stresne okolnosti i događaji podižu nam „borbenu gotovost“ u različitim situacijama koje su nam važne. Tada se aktivira psihofizički mehanizam „bori se ili beži“, i tražimo načine da se suočimo sa nekom novom, izazovnom situacijom ili onom koja nas ugrožava. Traumu izaziva disbalans između uznemirujućih ili zastrašujućih faktora u određenoj situaciji u kojoj smo se našli i naših sposobnosti da se sa njima nosimo. To je obično praćeno osećanjem bespomoćnosti i doživljajem da smo prepušteni na milost i nemilost ljudima i događajima. Doživljaji stresa i traume su relativni, jer ono što za nekoga može biti traumatično, za drugoga je samo manje ili više stresno. Među najteže gubitke spadaju gubici bliske osobe iz najuže porodice, dece, roditelja, partnera, još više ako je smrt iznenadna, zatim gubitak partnera zbog neverstva ili razvoda, gubitak posla, naročito posle dugog boravka u kolektivu, tokom rata ili zbog nekih drugih okolnosti kada neko mora da napusti svoj dom, prebivalište, zemlju.

Od čega zavisi kako ćemo da podnesemo stres?

Od strukture ličnosti, uzrasta, individualnih snaga, iskustva, pogleda na svet i životne mudrosti zavisi kako će se neko suočiti sa porazom, padom, stresnom ili situacijom zbog koje smo povređeni. Postoje velike individualne razlike u reagovanju na istu stresnu ili traumatičnu situaciju, jedni ulaze u ulogu žrtve, a drugi su spremni da preuzmu odgovornost za svoj život. Prvi su skloni da budu pasivni u odnosu na poraz koji su pretrpeli, a ono što im se događa objašnjavaju okolnostima i višom silom, roditeljima, sudbinom, političkom situacijom, „gadnim“ šefom, negativnim okolnostima itd. Takođe, obično traže krivca i nekog ko može da promeni situaciju u kojoj su se našli. Osobe koje preuzimaju odgovornost za svoj život imaju aktivan stav prema padovima, veruju da ono što se dešava zavisi od njih i njihovog delovanja i spremni su da angažuju sve svoje mentalne i psihičke snage kako bi našli rešenje i promenili negativne situacije.

Koliko obično traje oporavak posle teških situacija?

Kod veoma bolnih situacija kao što su, na primer, smrt bliske osobe, razvod, gubitak posla ili boravišta, obično je potrebno oko godinu dana. Osoba mora da prođe kroz faze poricanja gubitka, ljutnje, žaljenja, tugovanja, prihvatanja stvarnosti i okretanja ka budućnosti, novim planovima i aktivnostima. Kod manjih povreda, poraza i padova, to traje kraće, a zavisi od same osobe i njenih kapaciteta, uzrasta i, naravno, karakteristika tog „pada“.

Da li se bolje uči na sopstvenim ili tuđim greškama?

Od rođenja, najbolje i najviše učimo na svojim greškama. Greška je jedna od osnovnih kategorija razvoja, učenja i napredovanja u životu. Koliko god smo danas u nečemu dobri, kada se vratimo u prošlost setićemo se kroz koliko faza smo prošli da bismo došli do ovog mesta na kome se nalazimo. Postoji lep izraz za grešku u psihologiji uspeha, a to je „poučno iskustvo“. U suštini, što više grešaka pravimo u različitim situacijama, brže učimo i brže napredujemo. Druga je stvar to što smo svi mi još od detinjstva veoma osetljivi i bojimo se da napravimo grešku.

Kako se u stresnim situacijama ponašaju muškaci/žene?

Dok žene o svojim depresivnim stanjima pričaju sa prijateljicama, muškarci osećanja uglavnom zadržavaju u sebi. Muškarci teže podnose poslovni pad zbog uobičajenog shvatanja da je muškarac nosilac materijalne sigurnosti u porodici, dok oni slobodni sve češće grade ličnu sigurnost na osnovu dubine svog džepa. Posle raskida emotivne veze, žene najčešće strahuju zbog ekonomske budućnosti ukoliko su zavisile od muškarca i plaše se da će ponoviti greške i u sledećoj vezi.Takođe su zabrinute da će odnos sa prethodnim partnerom i dalje biti pun konflikta i ako imaju decu, kako će se to odraziti na njih.

Da li je tačno da „ono što me ne ubi, to me ojača“? Ta izreka baš i nema uporište u stvarnosti jer mnoge život slama iz dana u dan. Hronične tegobe, nesporazumi, nesigurnost dovode do psihičkog i fizičkog kraha, a najgore je onima koji nemaju posao ili ga izgube. Ovo je svakodnevna slika onoga što mnogi proživljavaju i kod nas i u svetu. S druge strane, ići glavom kroz zid jedna je od naučenih, ali destruktivnih strategija koja obično ne dovodi do cilja. Osoba koja se njom koristi potvrđuje svoju gubitničku životnu filozofiju. Ako zaista želimo da promenimo nešto u svom životu, moramo i mi da se promenimo, da promenimo neke naše reakcije, navike, stavove, sve ono što kod nas izaziva doživljaj poraza.

Zašto ponavljamo istu grešku?

Tokom života, prvo u porodici, a zatim u kontaktu sa vršnjacima i drugim ljudima stičemo različite obrasce ponašanja, veštine i navike. Ponekad, manje ili više, nesvesno ili automatski. Postoje dobri obrasci i oni koje smo usvojili iako nam nanose bol i dovode nas u neprijatne situacije. Ali, uz manje ili više truda i njih možemo da promenimo i zamenimo konstruktivnijim obrascima.

Koliko nam padovi pomažu da cenimo one „dobre“ životne faze?

Padovi su sastavni deo života, jer svi idemo različitim putevima i suočavamo se sa različitim teškoćama. Dobro je da prestanemo previše da brinemo i prihvatimo i doživljaj bola i doživljaj sreće. Iz svake teške situacije možemo da izvučemo pouku, a problemi koji nas snađu obično su šanse za napredovanje. Zato je važno kakav stav zauzimamo posle pada, jer i za najtežu situaciju postoji rešenje. Dobro je da pričamo sa prijateljima i poznanicima, da pitamo za načine izlaska iz problema i tražimo pomoć i savet od kompetentnih osoba.

Koliko je pametno da drugima pokažemo svoje slabosti?

Ljudi su obično saosećajni kada prepoznaju nečije teškoće, ali nisu svi zainteresovani, dobronamerni, ni skloni da pomognu. Zato treba da otvorimo dušu i podelimo svoja osećanja, brige i probleme sa prijateljima, porodicom i osobama kojima verujemo i koje će moći da nas razumeju, a možda i da nas posavetuju i pomognu. Ne treba se odvajati se od sveta, ne treba pobeći u usamljenost i izolaciju usled osećanja manje vrednosti ili krivice. Razmena iskustava, nova poznanstva i optimizam su korisni u rešavanju problema.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut

Zakažite sastanak