Deca povremeno ne samo što ometaju, uznemiravaju i dosađuju svojim roditeljima već mogu da budu  i neuviđavna pokušavajući da zadovolje samo svoje potrebe ne uvažavajući roditeljske potrebe.

Mnogi roditelji kasno otkriju da njihova deca sa odrastanjem sve više zanemaruju njihove potrebe. Roditelji imaju prava na svoje potrebe i treba da znaju način kako da to stave do znanja svojoj deci. Takođe je važno postaviti deci granice odnosno jasno im ukazati na to šta smeju, a šta ne smeju da rade i kakve će biti posledice ukoliko ih prekrše.

Primer: Dečak star 12 god. napravio je u kuhinji, koju je majka upravo sredila, sendvič i ostavio iza sebe nered.

Najčešće ponašanje roditelja je naređivanje, usmeravanje i komandovanje šta treba da radi ubuduće u toj situaciji ili nadevanje etiketa, posramljivanje, ismevanje. Baš si razmažen, ti si sebična lenština, sram te bilo..

Sve ove reakcije ugrožavaju samopoštovanje deteta, omalovažavaju ga kao osobu. To su nedelotvorne poruke koje počinju ili sadrže reč ti. 

Da si prestao…..Ti ne bi smeo to da radiš….Ponašaš se kao beba.

Ti poruke dovode do otpora, bunta kod deteta i potrebe za svađom. Ako roditelj kaže detetu kako se on oseća zbog nekog detetovog ponašanja poruka se preobražava u ja-poruku.

Ja se obeshrabrim kad vidim tek očišćenu kuhinju ponovo zaprljanu… Ja ne mogu da se odmorim dok mi se neko vrpolji po krilu…Meni nije do igre kada sam ovako umoran…

Ja poruke delotvornije utiču na dete da izmeni za roditelja neprihvatljivo ponašanje i povoljnije utiču na njegov odnos sa roditeljem jer ne izazivaju otpor ili pobunu, za razliku od ti poruka. 

Najveća dobit od roditeljevog samoodkrivanja je razvijanje kvalitetnog odnosa sa decom u kome ako RODITELJ ima hrabrosti da pošteno i otvoreno odkrije sebe, onda time ohrabruje i dete da otkrije kakvo je ono.

Umesto da se jedno od drugog otuđuju razvijaju odnos bliskosti i autentičnosti.

Deca, kao i odrasli, često ne znaju kako njihovo ponašanje utiče na druge i iznenađena su kada shvate kako se roditelj oseća. Kada im se na to ukaže obično žele da budu uviđavnija.

Primena aktivnog slušanja pomaže članovima porodice da se zadrže na onome što je izrečeno nekom primedbom koja se odnosi na procenu ponašanja umesto da pređu na napad ličnosti.

Kada se dete uveri da je roditelj razumeo njegova osećanja kroz aktivno slušanje, lakše će mu biti da promeni svoje ponašanje, čineći nešto konstruktivno za osećanja roditelja. Aktivno slušanje je pokazivanje saosećanja za onoga koga slušamo, kome svojim uživljavanjem šaljemo poruku da možemo da se stavimo na njegovo mesto i da razumemo kako se on oseća. Kad roditelj ne saoseća dete shvata da roditelj nije razumeo osnovu njegove poruke.

Primer: Majka je rekla detetu da je uznemirena jer dete odbija da ide na spavanje, a dete je na to odgovorilo da se plaši da zaspi jer će zatvoriti usta i ugušiti se. Ta detetova poruka je majci pomogla da bolje razume detetovo ponašanje oko odlaska na spavanje.

Ponekad ni ja poruka ne može da utiče na promenu ponašanja jer su detetovi i roditeljski interesi u sukobu. Ti sukobi su neizbežni i česti u svakoj porodici. Oni ne ugrožavaju dečiji razvoj ako se konstruktivno rešavaju.

KONSTRUKTIVNO REŠAVANJE KONFLIKTA – NIKO NIJE NI POBEDNIK NI GUBITNIK. OBE STRANE SU DOBITNICI ZATO ŠTO REŠENJE MORA BITI PRIHVATLJIVO ZA OBE STRANE I DETE JE MOTIVISANO DA GA SPROVODI JER JE UČESTVOVALO U NJEGOVOM DONOŠENJU. DECA ZAJEDNIČKI DONETE ODLUKE PRIHVATAJU KAO SVOJE I OSEĆAJU OBAVEZU I ODGOVORNOST DA IH SPROVEDU.

Roditelji i deca se ne bore jedno sa drugim već zajednički rade na rešavanju istog zadatka, zbog čega deca ne moraju da razvijaju strategije za izlaženje na kraj sa roditeljskom moći. Roditelj poštuje potrebe deteta ali i svoje potrebe. 

Roditelji ubrzo shvate značaj neupotrebe moći jer tako podižu decu koja nisu prisiljena da razvijaju mehanizme odbrane. Njihovoj deci je manje potrebno da stvaraju navike opiranja i pobune, manje im je potrebno da budu pokorna i da odustaju od svojih potreba, imaju manje potreba za povlačenjem i izbegavanjem, manje je vraćanja istom merom i ponižavanja roditelja, jer roditelji ne nastoje da se nametnu zahvaljujući svojim psihološkim prednostima.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut