Prijateljstva koja se sklapaju u detinjstvu od velikog su značaja za emocionalni i socijalni razvoj deteta, ali pojedini drugari ne postoje nigde drugde osim u  mašti mališana.

San svakog deteta je da ima drugaricu ili druga koji su uvek spremni za igru, a ne bune se ni zbog čega i ne moraju da idu kući. Pošto to u stvarnom životu nije moguće, mnoga deca u svojoj glavi stvore zamišljenog prijatelja. On se najčešće javlja u obliku u druga/drugarice , ali prema nekim istraživanjima, u 40 odsto slučajeva on može biti i u vidu životinje. Pojedine roditelje čak zabavlja to što njihovo dete ima tako bujnu maštu, ali se većina zbuni kada im njihov mališan zatraži da se postavi još jedan tanjir ili donese stolica za njihovog nevidljivog prijatelja, jer nisu sigurni kako treba da odreaguju. Iako smatraju da je njihovo dete usamljen slučaj, istraživanja pokazuju da čak 65 odsto ima zamišljene prijatelje, s tim što ih devojčice češće stvaraju u odnosu na dečake, a  skoro trećina ih ima i posle sedmog rođendana.

– Imaginarni prijatelji se najčešće javljaju između treće i pete godine života deteta i uglavnom  predstavljaju plod razvijene mašte, ali ponekad mogu da posluže i kao odbrambeni mehanizam od spoljnog sveta. Međutim, ukoliko se pojave i u uzrastu koji je za to uobičajen, a dete se u realnosti ne druži onda to može biti  pokazatelj njegove loše socijalizacije.

Iako se veruje da se zamišljeni prijatelji češće javljaju kod dece koja su povučena, sramežljiva i nespremna za igru sa drugom decom, Ljiljana ističe da nema istraživanja koja potvrđuju da su introvertna deca sklonija zamišljanju drugara u odnosu na ekstrovertnu. Deca su pri tom najčešće svesna  da se radi o plodu njihove mašte.

Zamišljeni prijatelj je najčešće odraz detetove potrebe za igrom, ali igrom koju ono kontroliše. Dete na taj način stvara osećaj kontrole i moći koji u stvarnom svetu nema, jer u njemu ono mora da sluša svoje roditelje. Takođe, imaginarni drug/drugarica može detetu pomoći da razvije  imagiran osećaj sigurnosti koji se razlikuje od realnog osećaja sigurnosti  čemu bi doprinela podrška realnog  prijatelja – tvrdi  Ljiljana Filipović. 

Ona kaže da dete svom nevidljivom  prijatelju ponekad daje sopstvene karakteristike i interesovanja, ali često se dešava i da su sasvim različiti, jer im deca daju osobine i sposobnosti koja bi ona želela da imaju ili osobine koje poseduju likovi iz bajki. Ima čak i slučajeva da dete svog specijalnog prijatelja koristi  kao nekog na koga će svaliti krivicu ukoliko uradi nešto za šta zna da će ga roditelji grditi. Ipak, roditelji su najčešće u nedoumici kako da reaguju na ovu pojavu, jer ne znaju da li je bolje ignorisati je ili prihvati postojeću situaciju, interesujući se za zamišljenog prijatelja kao da je stvaran. 

Ne treba da ignorišu, ali ni da reaguju kao da je stvaran već da pojasne detetu da je to plod njegove mašte. U situacijama kada dete zatraži da se, naprimer, postavi još jedan tanjir ili donese stolica za njegovog drugara roditelji to ne treba da prihvate već stalno treba da ga podsećaju da je prijatelj imaginaran. Mama i tata svakako ne bi trebalo da ga zadirkuju zbog toga, da o tome pričaju pred drugima i šale se na detetov račun  jer će to frustrirati dete – savetuje Ljiljana. 

Maja Čanović 

Glosa: Imaginarni prijatelji se najčešće javljaju između 3. i 5. godine života deteta

Glosa: Čak 65 odsto ima zamišljene prijatelje, s tim što ih devojčice češće stvaraju u odnosu na dečake, a  skoro trećina ih ima i posle 7. rođendan

Antrfile: Razvijenija mašta i bogatiji rečnik 

Američki psiholog Džerom Singer je sa svojom asistenticom Doroti Singer 1990. godine uradio studiju “Kuća u kojoj se igraju zamišljena deca “u kojoj su stavili akcenat na decu predškolskog uzrasta. Oni su otkrili da deca koja imaju zamišljene prijatelje imaju razvijeniju maštu, bogatiji rečnik i znaju da se bolje zabave, kao i da se bolje slažu sa decom iz razreda. Takođe su proučavali decu mlađeg uzrasta i ustanovili su da su  u vrtiću bolje sarađivala sa drugom decom i vaspitačima, a pogotovo su dečaci bili manje agresivni tokom igre. Obzirom da su više vremena posvećivali zamišljenim drugarima, televizija ih nije toliko interesovala u odnosu na decu koja imaju isključivo stvavrna interesovanja.

Suri Kruz, ćerka Toma Kruza i Kejti Holms,  je sa šest godina je od majke zahtevala da se jedna spavaća soba uredi za njene zamišljene prijatelje. Kejti je potrošila dosta novca na unutrašnjeg dekoratera i skup nameštaj kako bi svojoj mezimici izašla u susret, a Suri je dala svoj doprinos birajući igračke za njih i nijansu boje za sobu. 

Pop zvezda Džastin Timberlejk je u jednom intervjuu priznao da je imao zamišljene prijatelje jer je bio izuzetno usamljen u rodnom Memfisu i dodao da je bio pravi čudak  kao dečak. To je opravdao činjenicom da je jedinac i da je sva odgovornost na njemu, jer nije bio nikog drugog da okrivi kada, naprimer, polomi vazu. 

Antrfile 2: Specijalni drug kao uzor i idol 

Profesorka psihologije sa univerizeta u Oregonu Mardžori Tejlor, autorka knjige ‘’Izmišljeni drugari i deca koja su ih stvorila’’, srušila je mnoge mitove koje se vezuju  za decu koja se druže sa imaginarnim drugarima. Iako se smatralo da pojava zamišljenih prijatelja ukazuje na neku emocionalnu prazninu u životu deteta, na osnovu njenih istraživanja ispostavilo se da mališani to često čine iz čiste zabave.Takođe, najčešće se misli da deca koja imaju zamišljene drugove mešaju stvarnost i fantaziju, ali tokom razgovora sa istraživačkim timom Tejlorove oni su povremeno zastajali da provere da li istraživači shvataju da oni znaju da su čista izmišljotina. Ispostavilo se da često u njima vide uzore, čak i idole iako se smatralo da ih deca izmišljaju kako bi imali koga da okrive za počinjenu grešku. Pored toga,istraživači su utvrdili i da deca starijeg uzrasta imaju zamišljenog druga, a ne samo mala, čak ta prijateljstva mogu da potraju godinama, sve do tinejdžerskog doba. 

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut