Hipohondrija se može definisati kao preokupiranost strahom ili mislima da je osoba obolela od neke teže bolesti, što je posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma. Preokupiranost bolešću stalno postoji uprkos razuveravanja da bolest nije prisutna i odgovarajućim pregledima i ispitivanjima koja isključuju postojanje te bolesti. Reč hipohondrija potiče od grčke reči hipohondrijum i označava područje abdomena (stomaka) koje se nalazi u oblasti jetre, ispod desnog rebarnog luka. Većina hipohondara, odnosno ljudi koji su se žalili na bolest koje nema, a uz koju je išao strah od bolesti i smrti, su pokazivali da upravo iz tog područja idu bolovi i šire se.
Uzrok nastanka
Pravi uzroci hipohondrije nisu do sada ustanovljeni. Ima više teorija koje pokušavaju da razjasne uzroke nastanka hipohondrije. Jedna od njih je da su hipohondri osobe koje ne mogu da reše svoje životne probleme ili su osobe koje su doživele veće stresne životne situacije nakon kojih upadaju u „bolesna stanja“, jer time na neki način “ beže iz realnosti.”
Često se radi o narcistički struktuisanim ličnostima, koje pokazuju brigu i veliki strah za sebe, nesvesno tražeći zadovoljenje svojih potreba. Iza hipohondrične svesne zabrinutosti za fizičko zdravlje može se zapravo skrivati nesvesna autodestrukcija i osećanje krivice. Ponekad dolazi do preklapanja simptoma hipohondrije i simptoma konvertivne neuroze. Oni se javljaju i kod depresije. Hipohondrija se često javlja na početku šizofrenije kao i kod paranoje i prisilne neuroze.
U blažim, prolaznim, oblicima hipohondrije, preokupiranost bolešću se često pojavljuje kao reakcija na smrt ili tešku bolest bliske osobe i prolazi spontano kad se osoba prilagodi na posledice traumatskog događaja ili razuveravanjem od strane lekara. Ozbiljna bolest ili smrt u okruženju osobe mehanizmom identifikacije dovodi do straha ili sumnje da je i ona obolela od iste bolesti, što može da bude izraz osećanja krivice ili deo procesa tugovanja.
Klinička slika
Simptomi hipohondrije su u prvome redu zaokupljenost strahom od bolesti uprkos medicinskom mišljenju da je osoba zdrava, zatim pogrešno tumačenje simptoma, neopravdano nezadovoljstvo tretmanom od strane lekara. Obično hipohondrične osobe dolaze s „brdom“ nalaza i najčešće s mešavinom ponosa i panike govore o broju lekara koje su posetili u međuvremenu, sposobni su da navedu neverovatne detalje šta je svaki od lekara koje su obišli rekao. Međutim, pravi problem nastane u trenutku kada iscrpne dijagnostičke metode ne upute na bilo kakav telesni poremećaj, što automatski ukazuje na njihovu nerealnu interpretaciju. Sekundarna hipohondrija sreće se u sklopu nekih stanja straha ili afektivnog poremećaja. Najčešće je reč o paničnom poremećaju i
depresiji.
Sekundarna hipohondrija je češća, ima blaži oblik, traje kraće i tretiranjem osnovnog poremećaja iščezavaju i manifestacije hipohondrije. Snažan strah da je osoba već obolela od neke bolesti sreće se kod osoba sa primarnom hipohondrijom. Sumnja osobe da je obolela ukazuje na prisustvo neizvesnosti kao i potrage za dokazima jer je nesigurna, dok pogrešna ubeđenost da je obolela, pri čemu joj dokazi nisu potrebni ukazuje na hipohondričnu sumanutost. Osobe s hipohondrijom imaju snižen prag za opažanje normalnih telesnih doživljaja, lakše osete bol i pridaju selektivnu pažnju svemu što se slaže s njihovom predstavom bolesti i zdravlja, a zanemaruju informacije koje ukazuju da nema razloga za strah ili sumnju da postoji bolest. Strah je potenciran pogrešnim tumačenjem telesnih simptoma. Što su telesne senzacije manje određene dovode do veće brige kod ovih osoba, jer ostavljaju mogućnost za razna tumačenja.
Dijagnoza
Kod ovakvih bolesnika lekari pokušavaju pre svega da isključe svaku mogućnost organskog poremećaja i kada to nije dovoljno za umirenje pacijenta onda ga treba psihoterapijski lečiti.
Lečenje
Lečenje je dugotrajno, a svodi se na kombinovanje antidepresiva, anksiolitika i psihoterapije.
Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut
