Empatija nastaje kao oblik samosvesti. Što bolje poznajemo svoje emocije bolje ćemo da prepoznajemo tuđa osećanja. Nesposobnost da se odgonetnu tuđe emocije predstavlja osnovni nedostatak emocionalne inteligencije, nedostak prisnosti, suštinske pažnje, odsustvo emocija, sklada i empatije.
Veština da shvatimo kako se drugi oseća manifestuje se kroz čitav niz veština od trgovine i menadžmenta, ljubavi i roditeljstva, do sažaljenja i humanosti. Na odsustvo empatije nailazimo kod psihopata, siledžija i napasnika. Ljudi emocije retko izražavaju rečima. Mnogo češće ih iskazuju tonom u glasu, pokretom, izrazom lica.Prednosti tumačenja emocija na osnovu neverbalnih znakova imaju emotivno stabilnije u društvu popularnije i osetljivije osobe. Žene su empatičnije od muškaraca. Empatičnost doprinosi boljim odnosima sa suprotnim polom.
Empatija ne zavisi od akademske inteligencije
Neverbalni znaci su poruke em.uma. Ako reči osobe nisu u saglasnosti sa tonom njenog glasa, pokretima ili drugim neverbalnim znacima, em. istina će se kriti u tome kako je ona nešto rekla a ne u tome šta je rekla. Istraživanja ukazuju na to da su 90% em. poruka neverbalne. Poruke kao što su napetost u nečijem glasu, nervozni pokreti, uvek se primaju podsvesno i prećutno se na njih odgovara. Veština koja nam omogućava da u tome uspemo takođe se najvećim delom uči prećutno.
Empatija se uči od najranijeg detinjstva kroz odnos sa roditeljima. Naziv potiče od grčke reči emphatea što značo uživljavati se. Pojavljuje se već kod mališana od 2,5 godine koji su u stanju da spoznaju da tuđi bol nije njihov bol i postaju sposobni da uteše druge. Dečija empatija se razvija posmatranjem drugih kako reaguju na tuđe raspoloženje.
Oponašajući ono što vide deca razvijaju niz empatičkih reakcija, posebno kada pomažu drugima u nevolji. Produžena neprilagođenost roditelja i deteta predstavlja ogromni teret za dete. Ako roditelj ne uspeva da bude empatičan u odnosu na dečije emocije radosti, suze, želje za maženjem, dete prestaje da izražava te emocije. Na taj način čitav niz emocija može da nestane iz spiska intimnih odnosa posebno ako su ta osećanja tokom detinjstva prikrivana ili otvoreno nepodsticana.
Em. usaglašenost je neizrečivo i nesvesno iskustvo i prisutno je tokom psihoterapije kada se tokom uživljavanja (miroronig) opisuje povratna reakcija terapeuta na klijenta koja pokazuje da terapeut razume njegova unutrašnja stanja. Emocionalno, cena nedostatka empatije u detinjstvu može da bude visoka. Kriminalci koji su počinili najsurovije zločine su bili em. zapostavljani i neprilagođeni jer su se selili od jednog do drugog usvojitelja.
Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut
