Zbog čega je značajna ova tema?

Ova tema je značajna da bismo proširili usko shvatanje inteligencije koje se odnosi na to da je količnik inteligencije genetski predodređen i da se ne može menjati životnim iskustvom. Gardner i drugi autori ističu da postoji oko dvadeset različitih vrsta inteligencija i da se one mogu tokom života razvijati.

Postavlja se pitanje šta utiče na to da ljudi sa visokim količnikom inteligencije podbace, a oni sa prosečnim bolje napreduju u životu?

Danijel Goleman u svojoj knjizi Emocionalna inteligencija prikazuje kako na tu razliku u uspešnosti utiče EI koja podrazumeva samosvest, sposobnost da se saoseća sa drugima, procenjuje, stvaraju dobri odnosi, da se uspostavi samo kontrola, da se bude borben i istrajan, da se neko zaista uklopi u društvo i bude uspešan.

Oni koji poseduju emocionalnu inteligenciju mogu sa lakoćom da povezuju druge ljude, da mudro iščitavaju njihove reakcije i osećanja, da predvode i organizuju, da rešavaju nesporazume nastale u bilo kom životnom domenu.

ROĐENI SU PREDVODNICI I VOĐE, LJUDI KOJI SU U STANJU DA IZRAZE KOLEKTIVNA OSEĆANJA I DA IH ARTIKULIŠU na način koji će grupi omogućiti ostvarenje cilja. To su ljudi sa kojima drugi vole da budu u društvu jer ih emotivno podstiču – oni drugima omogućavaju da se dobro osećaju.

Ove emocionalne veštine deca mogu da nauče stičući veću mogućnost upotrebe svojih nasleđenih intelektualnih potencijala. Samim tim postavlja se mnogo izazovnije pitanje: Na koji način mi odrasli možemo deci da pomognemo da uspešnije napreduju u životu?

Kako je moguće usaglasiti emocije i misli?

Veze između amigdale i neokorteksa predstavljaju središte borbi ili primirja koje se dešavaju između glave i srca, misli i osećanja.

Ova veza objašnjava zbog čega je emocija od suštinske važnosti za plodotvorne misli i pri donošenju mudrih odluka i zašto nam omogućava ili nas onemogućava da jasno mislimo.

Dok smo u životu stalno suočeni sa nizom izbora: kako da uložimo ušteđeni novac, za koga da se venčamo, emocionalno iskustvo kao sećanje na neko loše ulaganje novca ili neki bolni rastanak usmerava našu odluku.

U igri misli i osećanja emocionalno iskustvo usmerava naše odluke sarađujući sa našim racionalnim umom. Istovremeno misleći mozak igra glavnu ulogu u našim emocijama osim u trenucima kada su one prejake i van kontrole.

Ako ovi partneri uspešno sarađuju, ako uskladimo glavu i srce, emocionalna inteligencija se uvećava kao i intelektualne sposobnosti.

Psihoterapija nam može pomoći da u tome budemo uspešni kroz učenje emocionalne kontrole ili načina da putem misli upravljamo osećanjima.

Kakvu ulogu ima psihoterapija u razvijanju emocionalne inteligencije?

Emocionalna inteligencija se može razvijati psihoterapijski u okviru pet osnovnih područja emocionalnih veština:

Samosvest – Prepoznavanje osećanja u trenutku u kome se javlja predstavlja temelj emocionalne inteligencije.

Sposobnost da se osećanja prepoznaju nam pomaže da se sa njima izborimo, da ih kontrolišemo. Nemogućnost da prepoznamo svoja autentična osećanja dovodi nas do toga da od njih zavisimo. Ljudi koji su sigurniji u svoja osećanja veštije vode svoje živote i sigurnije donose odluke.

Dok snažna osećanja mogu da poremete rasuđivanje i nedostatak svesti o osećanjima može da bude poguban, posebno pri donošenju životno važnih odluka-promena posla, izbor partnera, kupovina stana itd. Ovakve odluke se ne mogu donositi samo racionalno već zahtevaju da oslušnemo osećanja koja dolaze iz dubine duše, emocionalnu mudrost nagomilanu zahvaljujući prošlim iskustvima. Ti intuitivni signali, ta stomačna osećanja su obično vrsta alarma koji usmerava na potencijalnu opasnost od nekog izbora ili na mogućnosti od neprocenjive vrednosti. Znači osnova za razumnije donošenje odluka je biti u dosluhu sa svojim osećanjima.

Upravljanje emocijama – Savladavanje veštine upravljanja emocijama se zasniva na samosvesti. Ljudi kojima nedostaje ova sposobnost se stalno bore sa osećanjima ogorčenosti dok se oni koji ih usavrše brže oporavljaju od životnih padova.

U stepenu u kom će naše emocije podstaći mogućnost mišljenja ili planiranja, one određuju i granice naših mogućnosti da iskoristimo mentalne sposobnosti te tako mogu biti odlučujuće za naš uspeh u životu.

Zbog toga je u osnovi emocionalnog zdravlja kontrola neprijatnih emocija. Emocije koje su suviše neprijatne ili predugo traju podrivaju naše mentalno i fizičko zdravlje. Tako tuga, zabrinutost ili bes mogu preći u depresiju, hroničnu anksioznost ili nekontrolisani bes, za čije otklanjanje će biti potrebni lekovi i terapija.

Ljudi koji su izloženi hroničnoj anksioznosti, dugim perodima tuge i pesimizma, neprestalnim tenzijama i nezadovoljstvu, dvostruko su podložniji bolestima- uključujući tu astmu, artritis, glavobolje, peptički ulkus, srčana oboljenja. Uznemirujuće emocije su podjednako toksične i spadaju u faktore rizika kao što su pušenje i povišeni holesterol.

Da se to ne bi desilo korisno je učenje emocionalne kontrole odnosno kako da putem umirujućih misli smanjimo intenzitet svojih neprijatnih osećanja, kao i drugih načina ponašanja koji su delotvorni za smirivanje i promenu raspoloženja (humor, optimizam, razonoda, rekreacija, pomoć drugima…)

Samomotivacija – Emocionalna kontrola i smirivanje su u osnovi svakog uspeha. Postizanje stanja smirenosti omogućava osrtvarenje željenih ciljeva na svim poljima.

Dostići stanje smirenosti i stanje samozaborava u potpunoj obuzetosti nekim zadatkom, je vrhunac obuzdavanja emocija i njihovog pozitivnog usredsređivanja na određeni zadatak. To je tzv. stanje floua, EI najvišeg reda, koje smo doživeli ako smo prevazišli sopstvene granice ili postigli vrhunski uspeh. To je osećanje spontane radosti i zanesenosti poslom gde se gubi svest o sebi, osećanje za vreme i prostor.

Primer: hirurg je kad je završio dugu, tešku operaciju primetio krhotine na podu sale i bio zapanjen kada su mu rekli da je dok je on bio usresređen na operaciju sa tavanice otpao deo plafona.

Prepoznavanje emocija kod drugih – Zasniva se na samosvesti, jer što bolje poznajemo svoje emocije, bolje ćemo prepoznavati tuđa osećanja. Veština da spoznamo kako se drugi osećaju ispoljava se kroz čitav niz životnih umeća – od trgovine i menadžmenta do ostvarivanja bliskosti, ljubavi i roditeljstva. Empatični ljudi veštije primećuju signale šta je drugima potrebno ili šta žele a samim tim uspešnije komuniciraju i izlaze u susret potrebama sagovornika.

Umeće održavanja međusobnih odnosa – zasniva se na empatiji udruženoj sa veštinama komunikacije. Ljudi koji usavrše ove veštine ostvaruju u svemu uspešnu saradnju sa drugima, oni su omiljeni u društvu.

Ljudi se razlikuju po svojim sposobnostima u svakoj od ovih oblasti. Neki su vešti u savladavanju sopstvene uznemirenosti, ali nisu vešti da smanje uznemirenost kod drugih. Svako od ovih područja veština predstavlja navike i reakcije koje su naučene i uz pomoć terapeuta mogu biti usavršene.

Da li se muškarci i žene razlikuju u pogledu razvijenosti emocionalnih veština?

Tradicionalni način vaspitavanja devojčica i dečaka utiče na to da devojčice postaju veštije u prepoznavanju verbalnih i neverbalnih emocionalnih signala u istraživanju i ispoljavanju svojih osećanja, dok dečaci postaju vični u minimiziranju i prikrivanju svojih osećanja. Žene u brak ulaze spremnije za ulogu emocionalnog vodiča dok su muškarci nespremniji da pomognu da veza opstane.

Ženama intimnost znači razgovor o problemu i o vezi dok muškarci nalaze da je smisao bliskosti u jednostavnim zajedničkim aktivnostima. Put ka opstanku braka je u razumevanju uzroka neslaganja, koji se odnose na prevazilaženje razlika u okviru rodnih stereotipa da bi se razrešile sporne emocije. Nesuglasice se mogu prevazići jedino uz pomoć emocionalnih veština-emocionalne kontrole, empatije, aktivnog slušanja, i uz primenu konstruktivne kritike.

Kakvu ulogu ima škola u razvijanju emocionalne pismenosti?

Uprkos tome što visoki IQ nije garancija uspeha, ugleda ili sreće u životu naše škole i kultura se oslanjaju na akademske sposobnosti zanemarujući emocionalnu inteligenciju. Emocionalne veštine bi mogle biti predmet koji bi se učio u školi poput matematike ili srpskog.

Pošto sve većem broju dece porodica ne pruža sigurnost i podršku u životu škole su jedino mesto gde se mogu nadoknaditi dečiji nedostaci u emocionalnim i društvenim veštinama.

To ne znači da škole treba da zamenjuju socijalne ustanove već da deci pruže mogućnost da nauče lekcije iz oblasti emocionalne pismenosti koje inače ne bi naučila a odnose se na konstruktivno rešavanje konflikata, razvijanje sa samosvesti, empatije, emocionalne kontrole i održavanja dobrih odnosa sa drugima. Ovo zahteva da ljudi iz društvene zajednice budu zainteresovaniji za školstvo i omoguće obuku nastavnika u domenu emocionalnih veština.

AKO BI SE uz to odvijali paralelno programi za roditelje to bi značilo bliže povezivanje škole roditelja i celokupne društvene zajednice.

Istraživanja u svetu ukazuju na to da u školama koje ih primenjuju unapređuju učenička akademska dostignuća i uspeh u školi. Pored prednosti u oblasti obrazovanja ovi kursevi preveniraju pojavu vršnjačkog nasilja, i povećavaju sposobnost suočavanja sa izazovima kao što su seks, droga i piće u adolescenciji i nadalje.

Trebalo bi ih uvoditi što ranije još od vrtića jer deci pomažu da ispune osnovne životne ciljeve i uloge tako što će postajati bolji prijatelji, sinovi i kćeri a u budućnosti verovatno dobri muževi i supruge, roditelji i građani.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut