Kakvu ulogu posmatrano razvojno mogu imati laži?

Laži su normalna razvojna faza u predškoskom uzrastu kada deca teško prave granicu izmedju svojih fantazija i realnosti. Njihove laži su sastavni deo tog procesa. U svetu fantazije deca proraduju i  rastrećuju se svojih  osećanja.

Kada deca lažu?

KASNIJE kada deca podju u školu počinju da lažu instrumentalno-KADA NISU SPREMNA ZA PREUZIMANJE ODGOVORNOSTI  ZA  ono što su uradila, kada žele da odlože suočavanje sa posledicama svojih aktivnosti jer se plaše roditeljskog reagovanja, kad su u tampon zoni izmedju roditelja i pokušavaju da rehabilituju jednog roditelja u očima onog drugog, kada žele da steknu odredjenu poziciju u odnosu sa roditeljima, nastavnicima ili vršnjacima.

Kako  roditelji treba da se odnose prema lažima?

Ne treba da imaju apsolutno poverenje i da smatraju da njihovo dete nije u stanju da slaže ali ne terba ni da decu etiketiraju kao lažove. Ako dete ponekad slaže ne znači da je lažov jer mu onda ne ostavljamo mogućnost za promenu.

Korisno je da se detetu da dozvola da može da pogreši, jer svi grešimo i nismo savršeni, da se nauči kako je bolje da preuzme odgovornost za svoje greške i da se izvini nego da slaže. U tome takodje roditelji trebaju  da mu budu uzori. Na taj način se razvija medjusobna iskrenost i poverenje.

Kad god je dete iskreno to se posebno gratifikuje a kada je neiskreno oseća posledice-ljutnja, prekor roditelja.

Nekada je laž odbrana od nečega sa čim je detetu teško da se suoči-od neuspeha u školi ili u druženju, u ljubavi.

Treba ga hrabriti da su usponi i padovi sastavni deo svih životnih ciklusa i da  suočavanje sa neuspehom može da otvori  put ka novim uspesima.

Uvek se treba pitati šta je funkcija laži, šta laž konkretno tom detetu iz te porodice znači, šta dete želi da prikrije, ostvari, poruči?

Na koji način roditelji  kod dece mogu da razvijaju  iskren i otvoren odnos poverenja?

Ako ga neguju medjusobno i prema deci, ako su odgovorni, usaglašeni i dosledni u svojim vaspitnim zahtevima.

Ne treba deci davati lažna obećanja niti biti nedosledan u vaspitnim stavovima jer to kod njih razvija osećanje nesigurnosti koje ih može dovesti do toga da se služe lažima da bi se samopotvrdjivali.

Treba im pokazati da im verujemo ali da se odnos poverenja testira u mnogim situacijama tokom odrastanja kroz razgovore sa nastavnicima i vršnjacima.

Treba ih podsticati da imaju empatiju za tudje potrebe i osećanja i da sagledavavaju posledice uticaja svojih ponašanja na druge a ne da u drugima traže dežurne krivce.  Kada nauče da svoje opise ponašanja počinju  sa –kad sam ja to uradio ili rekao….on je…..odgovorio… počeće proces preuzimanja odgovornosti.

Treba ih  podsticati da grade saradničke a ne kompetitivne odnose sa braćom sestrama i vršnjacima kroz ravnopravno tretiranje i konstruktivno kritikovanje jer u protivnom izazivamo otpore, bunt i laganje, prikrivanje.

Roditeljski autoritet treba graditi na uvažavanju i fleksibilnom prilagodjavanju i podsticajnom odgovaranju detetovim potrebama a ne na zastrašiuvanju i kažnjavanju.

Treba biti realan u svojim očekivanjima a n e tražiti više nego što dete može da postigne da se ne bi frustriralo i počelo da prikriva svoje neuspehe.

Treba biti aktivan učesnik u njegovom životu deliti sa njim njegove brige i dileme, čuvati poverene tajne, razvijati odgovoranost i samostalnost u preuzimanju obaveza, kroz svakodnevnu kontrolu usmeravanje i podsticanje.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut