Davati deci džeparac ili ne – jedna je od večitih dilema koje muče roditelje.

Iako džeparac ima svoje nedostatke, on je generalno pozitivna roditeljska tehnika osamostaljivanja dece.  To je deo njihovog uspešnog uključivanja u pravila sveta odraslih u kome raspolaganje novcem na pravi način predstavlja jednu od važnih životnih veština. Zbog toga većina stručnjaka koji se bave decom preporučuju davanje džeparca ali pod određenim uslovima.

 Iznos džeparca mora da bude odgovarajući, ni previše ni premalo, i treba ga prilagoditi pre svega uzrastu deteta, mada on naravno zavisi i od finansijskih mogućnosti roditelja tj. porodice. Ukoliko je džeparac preveliki – šalje se pogrešna poruka detetu o sopstvenoj vrednosti preko novca, a ukoliko je premali dete se oseća nesigurno i manje vredno u poređenju sa svojim vršnjacima.

Detetu treba dati jasne poruke za koje troškove džeparac služi i konkretne instrukcije kako se novac čuva, štedi i šta je primereno njihovom uzrastu kada su kupovine od tog novca u pitanju.

 U zavisnosti od uzrasta deteta, možete da postavite različite ciljeve i objasnite vaše lično shvatanje uloge novca koju želite da i vaše dete neguje.

Džeparac je najčešće novac od baka, ujke, tetke…služi uglavnom za “kasicu prasicu”, a koristi se najčešće za odlazak u pozorište, knjige, ponekad  kupovinu sličica vezanih za fudbalska prvenstva. Kada plata kasni  dete može svoj džeparac da uloži u plaćanje sportskih aktivnosti, časove privatnog usavršavanja jezika.

Generalno,  mislim da kod dece treba razviti zdrav odnos prema finansijama, ali postepeno, korak po korak. Deca treba da izgrade osećaj vrednosti novca i poštovanja u smislu poštovanja truda njihovih roditelja i zalaganja da se zaradi novac.

Džeparac  može da pomogne deci da razumeju koncept budžeta i štednje. On takođe pomaže deci da preuzmu odgovornost kod trošenja novca, a podstiče i njihovu nezavisnost. Za razliku od dobijanja novca “na zahtev” kada god je to potrebno, redovan džeparac ih uči da planiraju unapred, da predvide svoje potrebe i odluče šta je u određenom trenutku najvažnije, jer novca nikada nema dovoljno za sve želje.

Sa koliko godina početi?

Deca vrednost novca shvate prilično rano, ali im ne treba davati redovni džeparac dok ne budu u stanju da upravljaju njim. Nema potrebe da se žuri, kada deca pođu u prvi razred, uče o novcu i u školi, i razlikuju vrednost novčanica. Možda je to najbolji trenutak za početak.

Koji iznos?

Dajte deci dovoljno da pokriju svoje osnovne troškove. Sedite sa njima i odlučite koje troškove džeparac treba da pokrije i pokušajte da ne potcenite njihove potrebe (užina, dečji izlasci, sladoled, časopisi, ulaznice).

Džeparac ne treba previše da zavisi od finansijske situacije porodice. On treba da zavisi od toga koliko novca roditelji misle da je deci dovoljno za lične potrebe, i sa koliko novca mogu da upravljaju. Većina dece ima ograničen broj stvari na koje može da troši novac – bez obzira na finansijsko stanje njihovih porodica.

Pitajte druge roditelje koliko oni daju, ali idite za svojim instinktima i odredite iznos koji je prikladan, vodeći računa da se dete, među svojim drugovima, ne ističe ni po prevelikom, ni po premalom iznosu džeparca. Preterivanje daje deci utisak da se novac zarađuje lako, a premali iznos im daje utisak da se zarađuje teško.

Koliko često?

Džeparac bi trebalo davati po redovnom rasporedu. Nedeljne isplate su najbolje za mlađu decu, jer još uvek nisu dorasli dugoročnom planiranju. Kasnije, posebno u tinejdžerskom dobu, dobro je davati džeparac mesečno. Imaće oni raznih iskustava sa raspodelom tog novca za ceo mesec, ali je bolje da ne budu u stanju da idu u bioskop dve, tri nedelje kada imaju 16 godina, nego da ne budu u stanju da plaćaju stanarinu kada budu imali 30.

Koju god dinamiku da odaberete, pridržavajte je se. Zaboravljanje davanja džeparca određenog dana donosi više štete nego nedavanje uopšte. Vi morate biti primer odgovornosti ako očekujete od svoje dece da budu odgovorna.

Za šta? 

Jedno od najkontroverznijih pitanja u vezi džeparca je da li bi trebalo da očekujete da deca urade neke  poslove za uzvrat. Stručnjaci za vaspitanje dece kažu ne.

Postoje rizici vezani za povezivanje džeparca i poslova. To zvuči kao dobra ideja na prvi pogled, jer želimo da naučimo decu da imaju iskustvo u zarađivanju novca, ali problem je u tome što potkopava ideju porodice kao moralne celine.

Na primer, pretpostavimo da dajete sinu nadoknadu za košenje travnjaka, ali onda mu vaš komšija ponudi malo vise za košenje svog travnjaka… Da li to znači da vaš sin treba da prestane da kosi vaš travnjak i da počne to isto da radi kod vašeg suseda. Košenje travnjaka treba da bude porodična obaveza, nezavisna od visine džeparca, a ako vaš sin želi može da pokosi i komšijin travnjak za dodatni prihod. Deca treba da znaju da se poslovi u porodici ne obavljaju za to da se dobije novac, već zato što ste porodica.

Neki roditelji plaćaju deci za dobre ocene. Ovo nije dobra ideja, takođe. Roditelji ne bi trebalo da podmićuju decu na ovaj način. To podriva njihov osećaj odgovornosti, a često postaju i manipulativna. Na primer, neće da nauče lekciju dok im ne platite.

Kako ih naučiti da štede?

Deca imaju različit odnos prema novcu, čak i u istoj porodici.

Neka deca će početi da štede samoinicijativno, pomalo su i škrti i teško će se odlučiti da potroše novac. Njima treba objašnjavati da novac ima vrednost onoliku koliko se za njega može kupiti i da treba da štede sa ciljem. Pri tome nikako ne treba dozvoliti da se “grebu” od svojih drugova za sok ili sladoled, ako već imaju dovoljno da kupe sebi. Deci koja ne žele da štede, biće potrebno dodatno ohrabrenje. Ako dete želi neku skuplju stvar, dogovorite se da deo novca samo uštedi. Roditelji treba da uključe svoju decu u odlučivanje o finansijama, kao što je raspodela mesečnih primanja, štednja za kupovinu novog auta ili štednja za odmor.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut