Kako da ga naučite da samo donosi odluke, da razmišlja pozitivno i ne plaši se izazova, da bude srećno i uvereno da zaslužuje najbolje? Samopouzdanog čoveka morate vi, roditelji, da stvorite! Tako vaspitana individua veruje u sebe i svoje sposobnosti, veruje da ima pravo na sreću i uspeh, a pozitivnim stavom to i ostvaruje. A ono najvažnije: najveću ulogu u oblikovanju njegovog samopouzdanja imaju iskustva iz detinjstva. Kasniji događaji u životu mogu da utiču na njega, ali potrebno je mnogo muke i truda da bi se izmenilo „zabetonirano“ mišljenje iz detinjstva. Odgajanje dece svakako je veliki izazov, posebno kad se zna kako ti mali „sunđeri“ sve upijaju i pamte za ceo život. Skrenućemo vam pažnju na pojedinosti koje ste možda smatrali nebitnima, a deci su i te kako važne.

SAMOPOŠTOVANJE
Postoji razlika između unutrašnjeg samopoštovanja i spoljašnjeg samopouzdanja. Samopoštovanje podrazumeva zadovoljstvo samim sobom, optimizam, jasne ciljeve i dobro poznavanje sebe i svojih mogućnosti. Unutrašnje samopouzdanje podstiče se, pre svega, tako da detetu pokažete da ga volite, jer je osećaj voljenosti glavni preduslov da dete voli sebe. Možda smatrate da izlivi ljubavi nisu potrebni i da se vaša ljubav prema mališanu podrazumeva. Vama se možda podrazumeva, ali detetu ne. Poražavajuća istraživanja potvrdila su da mnoga deca, i kad odrastu, nisu sigurna da su ih roditelji voleli, jer im to nisu pokazivali. Deca zaista mogu da poveruju da ih više ne volite jer su razbila tanjir ili isprljala novu majicu. Potrebno je pokazivati mnogo ljubavi i topline kako ne bi mislili da će izgubiti vašu ljubav zbog nekog nestašluka. Nežan dodir, poljubac ili izjave ljubavi neće razmaziti dete.
Druga stvar kojom razvijate osećaj vrednosti kod deteta jeste slušanje. Zvuči tako jednostavno, ali koliko vam se puta dogodilo da ono oduševljeno priča o svom danu u vrtiću ili školi, a vi klimate glavom pomno prateći razvoj situacije između Huana i Rosite na TV ekranu? To nije slušanje! Dete mora da oseti da vas zanima ono što govori i da vam je zaista stalo da to čujete. Iako se verovatno ništa spektakularno nije dogodilo u pesku, slušanjem pokazujete da vam je važno to šta ima da vam kaže, a time i ono samo razvija osećaj da je bitno. Autori Majda Rijavec i Dubravka Miljković u knjizi „Bolje biti vetar nego list“ upozoravaju na to da ćete jednoga dana, kad vam dete malo odraste, uhvatiti sami sebe kako govorite: „ Ono mi više ništa ne priča.“
To je i razumljivo. Da li biste vi pričali nekome ko vas ne sluša?“

RAZVIJANJE VRLINA
Još jedna ključna stvar u razvijanju unutrašnjeg samopouzdanja jeste poznavanje sebe. Možemo razvijati i jačati svoje pozitivne osobine samo ako smo ih svesni. Teško da će vaš petogodišnjak sam primetiti da njegova odlična organizacija vlastitog malog „voznog parka“ može da znači dobre organizatorske sposobnosti. Na roditelju je da to prepozna umesto njega. Podsticanje aktivnosti za koje dete ima smisla najlakše je u tri koraka:
l Pomozite detetu da osvesti određenu osobinu (npr. „Baš si lepo poređao sve autiće, vidim da si uredan i organizovan.“)
l Dajte mu priliku da tu osobinu što češće pokaže (npr. „Ako želiš, možeš sam da isplaniraš šta ćeš sve da radiš s prijateljima za rođendan, šta bi trebalo da kupimo i pripremimo…“)
l Pohvalite dete zbog rezultata koje postiže i pred drugima (npr. „Marko je sam osmislio proslavu rođendana i mislim da je to odlično uradio.“).

POTREBA ZA PAŽNJOM
A kad su u pitanju negativne osobine, bitno je definisati potrebe koje ih uslovljavaju. Naime, sve što dete radi uslovljeno je nekom potrebom, a potreba za više pažnje često se manifestuje kroz nestašnost. To je samo dečji način da kaže: „Vidi me!“, a kada već ne postiže šta želi na prihvatljiv način, verovatno će pribeći neprihvatljivim oblicima ponašanja. Sigurno možete da pomognete svome mališanu da tu svoju potrebu zadovolji na neki prihvatljiviji način, samo je potrebno malo mašte. Ako „nestaško“ pravi gluposti kako bi zaokupio vašu pažnju, možete, na primer, da odredite deo dana (pa makar i pola sata) kad ćete mu se potpuno posvetiti, igrati se s njim, slušati ga…, raditi šta god on voli. Tako će dete znati da ćete mu pokloniti vremena i pažnje i neće se osećati kao da za to mora da se bori. Pripazite: samo zato što je još malo dete, ne znači da smete da ga lažete. Ispunjavajte svoja obećanja!

UČENJE PO MODELU
Roditelji često decu pokušavaju da „izvedu na pravi put“ pridikama („Nemoj tako da sediš za stolom!“, „Ispravi se!“, „Kako to držiš kašiku?“), jer su kod male dece te reči katkad bačene u vetar. Dete će možda i čuti sve što mu kažete, ali ako mu primerom pokazujete suprotno od onoga što govorite, nemojte se čuditi što vas ne sluša.
Deca upijaju obrasce ponašanja iz okruženja – ponajviše učenjem po modelu. Ako vam je slatko što vaša devojčica obuva vaše cipele i na telefon se javlja kao i vi, onda se nemojte ljutiti ako po uzoru na vas i pije mleko iz tetrapaka ili ujutro ne namesti krevet čim ustane.
Deca su stvarno vaša mala slika i prilika, pa ako želite da ih nešto naučite, pokažite im to i vlastitim primerom.

POHVALE I KRITIKE
Pohvala je najmoćnije sredstvo da dete naučite kako bi trebalo da se ponaša iako većina roditelja decu češće grde nego hvale. Često hvalite svoje dete, ali pazite da ne preterate, jer će dete to osetiti i vaše pohvale više neće imati pravu težinu. Pokušajte da budete što precizniji u pohvalama kako ne biste zbunili dete. Na primer, rečenica: „Dobro si očistio sobu“ mnogo je opštija nego: „Vidim da si obrisao svu prašinu i složio igračke.“ Nemojte da propustite da nagradite i zalaganje, a ne samo krajnji ishod, jer ako date potvrdu da je pokušaj hvale vredan, iako rezultat nije bio savršen, dete se neće predavati nakon prvog pokušaja. Usput, u pohvalama ga nemojte podsećati na ranije počinjene greške, jer time umanjujete značaj pohvale. Na primer, recite: „Dobro si napisao domaći zadatak!“ umesto: „Napokon si dobro napisao zadatke!“ Posebnu pažnju treba da posvetite i kritikama, jer preterano kritikovanje detetu zapravo govori: „Ništa ne možeš da uradiš kako treba, ne volimo te.“ Vi takvu poruku iz svojih nadasve dobronamernih kritika naravno ne možete da vidite, ali dete do dvanaeste godine nema sposobnost apstraktnog mišljenja, pa stvari shvata potpuno doslovno (zamislite šta ono misli ako mu kažete da je „mala štetočina koja samo smeta“). Na sreću, postoji konstruktivna kritika, kojom detetu treba opisati ponašanje kojim niste zadovoljni. Objasnite mu zašto treba da ga promeni (na primer, igračke vam smetaju u dnevnom boravku), pokažite da razumete njegova osećanja („Znam da voliš da se igraš…“), ali i šta očekujete od njega („Posklanjaj igračke posle igre.“). Ako vas dete sledeći put posluša, svakako ga pohvalite, jer će inače misliti da se trud nije isplatio.

I NEUSPEH JE DEO ŽIVOTA
Lekcija iz optimizma poslednja je u podsticanju unutrašnjeg samopouzdanja. Naučite dete da samo može da kontroliše okolinu, da uočava pozitivno, razmišlja vedro… Pripazite kako mu objašnjavate šta se oko njega događa, jer optimističan ili pesimističan pogled na svet preuzeće baš iz takvih obrazloženja. Takođe, nemojte praviti tragediju od stvari koje to nisu. Ako loše stvari tretirate kao nešto normalno, dete učite da su i one sastavni deo života. Razbijena vaza ili krvavo koleno svakako nisu smak sveta – događaju se svima.

SAMOPOUZDANJE
Pre spomenuto spoljno samopouzdanje odnosi se na naše sposobnosti, veštine, ono što nam dobro ide i šta možemo da postgnemo. Upravo zato je usko vezano uz uspeh i neuspeh, donošenje odluka i rešavanje problema. Detetu treba omogućiti osećaj uspeha, jer on deluje kao katalizator na razvoj samopouzdanja.
Ali ovde se krije jedna zamka – uplitanje roditelja mora biti minimalno. Dete treba da oseti slatkoću uspeha, ali i to da ga nema bez pokušaja i truda. Setite se samo izraza na dečjem licu kada uspe samostalno da vozi bicikl, skoči u vodu na glavu ili veže pertle na patikama. Uspeh će imati pozitivne učinke samo ako detetu pokažete da ga volite i kad nije uspešno (jer će ga inače od samog pokušaja obeshrabriti rizik „gubitka vaše ljubavi“ u slučaju neuspeha).
Život pod staklenim zvonom i sve na tanjiru naučiće ga samo da ne mora ni za šta da se trudi. Takvo će mu razmišljanje kasnije u životu samo štetiti. Katkad će uspeti, katkad neće, ali i to je vredna lekcija, a to uspeh i čini vrednijim.

DOBROBIT PRIJATELJSTVA
Znamo da neuspeh boli, no roditelji moraju da puste decu da sama dođu do svojih pobeda i poraza. Svakako da većinu toga možete, i znate, da učinite bolje od svog deteta, ali vaš je zadatak da i njega svemu tome naučite. Naravno da želite da ga zaštitite od neuspeha, ali ako ga naučite kako da se suoči s njim, dali ste mu nešto mnogo vrednije: samopouzdanje. Ono se ne može suočiti s razočaranjem i frustracijom zbog neuspeha ako ga nikad nije doživelo. Posebne frustracije doživljavaju deca koja se iz nekog razloga ne druže sa svojim vršnjacima, jer socijalne veštine i prihvaćenost u društvu pogoduju klimi visokog samopouzdanja. Čak i ako vam to oduzima dragoceno vreme, svakako bi trebalo da se potrudite da detetu omogućite da se druži s vršnjacima u parku, vrtiću, kod prijatelja ili rodbine.
Deca u igri uče važne socijalne veštine, ali isto tako uče i igrajući se s roditeljima. Ne stidite se da legnete na pod i prepustite se dečjim igrama. Razgovarajte s detetom o njegovim prijateljima, podstičite ga da pronalazi pozitivna rešenja u situacijama kada ima problema s njima, i osim ako to nije neophodno, ne uplićite se u njegove odnose. Dete mora da nauči da se samo snalazi u društvenom okruženju, a ako mu roditelji uvek čuvaju leđa, teže će mu pasti kasnije eventualno odbacivanje.
Socijalno kompetentna deca shvataju odbacivanje kao nešto trenutno, nešto što svojim ponašanjem mogu da promene. Ako mu objasnite da problem nije u njemu, nego u situaciji, dete će na odnose s vršnjacima gledati pozitivnije, jer će znati da ako i dođe do nekog problema, ono svojim ponašanjem može da utiče na pozitivan rasplet situacije.

DONOŠENJE ODLUKA
Mnogi roditelji skloni su da gotovo sve odluke koje se tiču deteta donose samostalno, čime mališan gubi mogućnost prakse u rešavanju problema i donošenju vlastitih odluka. No jednog dana kad tate i mame neće biti u blizini, to će se isto dete osećati nesposobno i izgubljeno jer neće znati šta i kako da odabere. Roditelji bi trebalo da postave granice, a unutar njih dete mora samostalno da bira.To je jedini način da nauči slobodno da razmišlja, bez oslanjanja na maminu suknju. Podstičite detetovu samostalnost kad god možete i dopustite mu da samo rešava svoje probleme.
Mnogi roditelji osećaju nelagodnost kad njihovo dete postaje samostalnije imanje traži njihovu pomoć.
Takvi odrastanje gledaju na pogrešan način. To što detetu više nije potrebno da mu pripremite odeću za školu ili skuvate čaj, ne znači da mu i inače niste potrebni. Vaš je veliki uspeh i pobeda ako ste svoje dete naučili da preživljava samo. A roditeljski savet i podrška ionako će mu uvek biti potrebni.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut