Kao što stabilnost zgrade zavisi od čvrstine temelja tako i stabilnost braka zavisi od kvaliteta komunikacije. Kada su muž i žena spremni da preuzmu odgovornost za svoju ulogu u bračnim odnosima, brigu za negovanje saradnje, saosećanja, uvažavanja tuđih potreba, to će moći da ostvare kroz aktivno slušanje i potvrđivanje razumevanja značenja poruka partnera.  Da bi u tome uspeli treba jasno da izraze šta misle i očekuju od sebe, svog partnera i od njihovog odnosa.

Kako veza sazreva tako raste važnost osećanja da vas partner razume. Sa porastom razumevanja gradi se poverenje, osećanje bliskosti i zadovoljstva u braku. Shodno tome bračna komunikacija predstavlja značajno polje psihoterapijskog rada u domenu preveniranja konfliktnih odnosa i u radu sa parovima koji su u konfliktu.

Njegovo i njeno viđenje braka

Kada  su tema  partnerski odnosi, brak, seksualnost, intimnost, treba uzeti u obzir kako je kulturološki određeno šta mislimo i osećamo o sebi i drugima kao o muškarcima i ženama.

Uzmeđu muškaraca i žena postoje ne samo biološke polne razlike već se razlikuju u odnosu na predpostavke o socijalno propisanim ulogama koje su im primerene. Poruke o tome se prenose u porodici i one su sa jedne strane jedinstvene za određene porodice, a sa druge strane odražavaju univerzalne kulturne predpostavke o muškosti i ženskosti.

Mada su se društvena kretanja izmenila u pravcu veće ravnopravnosti  žena tradicionalna patrijarhalna gledišta na brak/porodicu i dalje odolevaju.

Devojčice se još uvek vaspitavaju u skladu sa očekivanjima da je njihov glavni cilj da brinu o drugima i osećaju se ostvarenim kada pomažu članovima porodice da se lično razvijaju i grade harmonične odnose. One se vaspitavaju da u budućnosti preuzmu brigu o domaćinstvu i vaspitanju dece.

Otuda su kod žena izražajnije intuitivnost, brižnost, emocionalna otvorenost i saosećajnost-empatija za potrebe drugih, izrazitije preuzimanje odgovornosti za porodične odnose.

Ove odlike ih pripremaju za uloge koje igraju u porodicama kao mirotvorke u porodičnim konfliktima koje se prilagođavaju interesima porodice, podređujući im ponekad i svoju profesionalnu karijeru. 

Za razliku od žena, muški osećaj ostvarenosti se zasniva  prvenstveno na postignućima umesto na negovanju ličnih odnosa. Muškarci žele da budu dobri muževi i očevi ali njihova definicija muškosti proističe uglavnom iz uloga van porodice.

Uspesi u spoljnom poslovnom svetu im omogućavaju da ostvaruju  svoju tradicionalnu  ulogu nezavisnog hranitelja porodice  koji odlučuje o organizaciji porodičnog života, upravlja novcem, hrabrog i odlučnog zaštitnika porodice od opasnosti.

Ispunjenje tih očekivanja zahteva od muškaraca potiskivanje i prikrivanje ličnih osećanja, sposobnost da upravljaju osećanjima i budu manje osetljivi i spremni da odgovore potrebama drugih.

Za porodične terapeute je značajno kako se ovi kulturološki stereotipi odražavaju na svakog pojedinca i kako oblikuju njegov bračni i porodični život. 

Kada iskoče iz  stereotipa rodnih/polnih uloga i muškarci i žene mogu da dožive socijalnu osudu i pritiske od svojih najbližih članova porodice, što je teško podnositi i onda se većina radije uklapa u njih.

Polna i kulturološki senzibilna terapija priznaje nejednak status muškarca i žene u i izvan porodice. Međutim razvijanje senzibilnosti  za pol istovremeno zahteva od terapeuta da ne podleže kulturnim stereotipima  u okviru rodnih/polnih uloga, već da se interesuje za  kulturu svake pojedinačne porodice, da bude radoznao i uvažava stavove klijenata, uz istovremeno razvijanje neutralnosti prema svojim uverenjima. 

Razlike u okviru rodnih/polnih uloga uzmeđu muškaraca i žena ukazuju na to da žene u brak ulaze spremnije za ulogu emocionalnog vodiča dok su muškarci nespremniji da pomognu da veza opstane. One smatraju da je za razvijanje bliskosti i intimnosti potreban razgovor o problemima, posebno razgovor o njihovoj vezi, dok muškarci smatraju da je smisao bliskosti u jednostavnim stvarima kao što je zajedničko bavljenje vrtlarstvom a ne u priči o odnosima. 

Od načina na koji bračni par raspravlja o bliskosti, vaspitavanju dece, ili sa koliko ušteđevine treba da žive, zavisi opstanak braka. Put ka očuvanju braka je razumevanje uzroka neslaganja; muškarci i žene treba da prevaziđu prvobitne razlike u usvojenim polnim stereotipima da bi razrešili  sporne odnose.

Moja praksa  ukazuje na to da se značajan broj žena još uvek oseća neravnopravnim u odnosu na raspodelu obaveza i odgovornosti u braku i porodici. U bračnim dijalozima muškarci često ženske primedbe na nedovoljnu angažovanost u kući doživljavaju kao sitničarenje, gunđanje i zakeranje. One očekuju od muževa da više vremena, inicijative i pažnje posvete komunikaciji, da više vremena provode zajedno i da su posvećeniji negovanju partnerskih odnosa. Lošim aspektima braka smatraju upravo aspekte loše komunikacije u pogledu toga da nema razumevanja među partnerima, nema prave komunikacije u kojoj bi se tragalo za zajedničkim rešenjima već svako ostaje pri svojim stavovima.

Na pitanja koliko često i o čemu međusobno razgovaraju, većina bračnih parova odgovara da  samo uveče kratko razgovaraju, najčešće o deci, dnevnim obavezama i aktivnostima, ređe o sebi i svom odnosu. Oni se slažu u tome da su inicijatori bračnih razgovora češće žene nego muškarci, i da su najčešća polja sukoba razgovori o troškovima, deci i planovima za budućnost.

 Kako poboljšati komunikaciju i sprečiti svađe? 

Kod parova koji se svađaju i međusobno okrivljuju tipično je da se ne slažu u pogledu toga ko je za šta odgovoran. U skladu sa tim  jedan od zadataka terapeuta je  pomoći paru da se pomere sa pozicije suparnika u podeli odgovornosti za odnose ka poziciji saradnika koji će kroz podeljenu odgovornost, težiti zajedno rešavanju konfliktne situacije. 

Umesto besnog nadmetanja oko toga ko je u pravu, partneri se podučavaju veštini emocionalnog smirivanja i „aktivnog slušanja“. Oni razvijaju svoju saosećajnost-empatiju za razumevanje i prepoznavanje potreba i osećanja koja su podloga onoga što je rečeno, da zanemarujući neprijatan ton čuju osnovnu poruku o potrebama  partnera.

Jedan od korisnih  načina da se spreči započeta svađa ili zaustavi rasprava o nesuglasicama koja bi mogla da preraste u svađu  je primena tehnike „ogledanja“.

Ako jedan partner stavi primedbu drugi je ponavlja onako kako ju je on razumeo, pokušavajući da shvati ne samo misli nego i osećanja. „Ogledanjem“ jedan od partnera pokušava da kao u ogledalu  preslikava drugog i time proverava svoje razumevanje i usklađivanje sa osećanjima partnera. 

Pri tome primena „aktivnog slušanjanja“  pomaže parovima da se zadrže na onome što je izrečeno nekom primedbom koja se odnosi na procenu ponašanja  umesto da  pređu na napad ličnosti. 

Kada se parovi obuče  da se obraćaju partneru koristeći pored aktivnog slušanja i jezik nenasilne komunikacije onda se još više smanjuju mogućnosti za započinjanje svađe.

Primera radi umesto da muža koji kasni na ručak sa posla žena dočeka na vratima  nazivajući ga bezobraznikom koji ne poštuje  nju i njen trud, što je najčešći razlog za početak svađe, može mu se obratiti:

 „Kada  te čekam da zajedno ručamo a ti mi ne javiš da ćeš kasniti ja sam uvređena i besna. Bolje bih se osećala  da si me pozvao i rekao da ćeš kasniti.“  

Ovakvo  obraćanje sprečava započinjanje svađe koje se dešavaju kada se na uvrede odgovara uvredama ili upotrebu mnogobrojnih oblika odbrane- izvinjenja, neprihvatanje odgovornosti, kontranapad sličnim primedbama. 

Otvorenost u komunikciji i uvažavanje razlika u shvatanjima naročito ako partneru pokažete da možete da razumete njegovo viđenje iako se možda sa njim  ne slažete su efikasni načini  za sprečavanje svađe. Uz to treba negovati spremnost da se izvinite kada uvidite da niste u pravu, što možete podkrepiti pohvalom  za ono što kod partnera cenite.

Porodični terapeuti vam mogu pomoći kada želite da unapredite svoju bračnu/partnersku komunikaciju da najpre promenite uverenja koja kreiraju uobičajene nefunkcionalne obrasce komunikacije a zatim da naučite primenu emocionalne kontrole i komunikacinih veština koje će vam pomoći  da se bolje razumete i izgradite skladnije partnerske odnose. 

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut