Autor ovog modela je američki klinički psiholog Marshall D. Rosenberg. On je koordinator rada Centra za nenasilnu komunikaciju u kome ljudi imaju priliku da razviju veštinu nenasilne komunikacije da bi uspešnije rešavali konflikte u njima samima, u porodici na poslu.

Za sebe kaže da je učitelj jezika nenasilne komunikacije-žirafećeg jezika koji omogućava ljudima da kada žele da drugi ljudi izađu u susret njihovim potrebama uspeju da dovedu ljude do toga da to učine dobrovoljno.

On veruje da kada ljudi koriste strah, krivicu i stid da bi motivisali jedni druge to stvara nasilje – tada ljudi koriste zmijski jezik ili jezik nasilne komunikacije.

Zmijski jezik je za ljude koji su odabrali da budu u pravu. Sva njihova energija se troši na analiziranje onoga ko je šta uradio, ko je dežurni krivac. Kada neko nešto radi što vam se ne dopada ili što ne razumete pitate se šta nije u redu sa njim?

Primer: Govorim toliko brzo da ne možete da me pratite – a ja mislim da vi imate probleme sa sluhom, ne polazeći od onoga što ja radim i od svoje odgovornosti.

Zašto je baš žirafa izabrana da simbolizuje jezik nenasilne komunikacije?

Prvi razlog – Žirafe imaju najveće srce od svih kopnenih životnja, a da bismo govorili žirafinim jezikom treba da govorimo iz srca, o svojim potrebama i osećanjima svesni podeljene odgovornosti u dijalogu, bez prebacivanja odgovornosti na druge i etiketiranja drugih odnosno zaključivanja kakvi su oni na osnovu procene nekog njihovog ponašanja.

Kada stavimo žirafeće uši mi pokušavamo da se povežemo, da se uživimo, da imamo empatiju i poštovanje za potrebe i osećanja drugih bez obzira kako su izražene.

Drugi razlog je prednost žirafinog širokog vidika u odnosu na zmiju koja  je  preokupurana  samo potrebom da ljude navede da urade ono što ona želi, i previše je blizu zemlji odnosno nema viziju kako to može da utiče na njihove buduće odnose.

Za razliku od nje žirafa može da vidi posledice primene taktika izazivanja straha, krivice i stida jer one ruše poverenje među ljudima i doprinose pojavi istih takvih nasilnih odgovora.

Treći razlog je to što žirafa predstavlja kombinaciju nežnosti i snage. Nežnosti u iskazivanju razumevanja potreba i emocija drugih ali i snažnog, odlučnog zahteva za uvažavanjem obostranih emocija i potreba u potrazi za rešenjima.

Nema ničeg permisivnog kod žirafe, one ne odustaju od svojih potreba, ne popuštaju niti se predaju, ali podjednako uvažavaju i potrebe drugih. Kada druga osoba veruje da se mi brinemo za njene potrebe kao i za svoje većinu konflikata je moguće rešiti. Ako obe strane vide onu drugu kako pokušava da pobedi onda i najjednostavniji konflikt može da preraste u nasilje.

Mi ne želimo da nam ljudi govore šta treba da radimo već ako je za nas dobro da to uradimo želimo da nas ljudi zamole. Čim čujemo naredbu čak i kada želimo da to uradimo postoji deo nas koji se tome opire. Naredbe izazhivaju optpore čak i kada ih mi sami sebi dajemo-moraš da ostaviš pušenje –čini da još više imamo potrebu za pušenjem.

Iskustvo psihologa –  deca neće da peru zube, čiste sobe, da uče itd.

Kad ih pitam da li misle da trebaju to da rade kažu da misle ali da im se ne sviđa kako to roditelji traže od njih, osećaju to kao naredbu.

Primer-dečak 12 god napravio u kuhinji koju je majka upravo sredila, sendvič i ostavio iza sebe haos.

Najčešće ponašanje roditelja je naređivanje, usmeravanje i komandovanje šta treba da radi ubuduće u toj situaciji ili nadevanje etiketa, posramljivanje, ismevanje. Baš si razmažen, ti si sebična lenština, sram te bilo..

Sve ove reakcije dovode u pitanje detetov karakter, ugrožavaju samopoštovanje, omalovažavaju ga kao osobu. Sve su to nedelotvorne poruke koje počinju ili sadrže reč ti, iskazane jezikom nasilne komunikacije. 

Da si prestao…..Ti ne bi smeo to da radiš….Ponašaš se kao beba..

Ako roditelj kaže detetu kako se on oseća zbog nekog detetovog ponašanja poruka se preobražava u ja-poruku iskazanu jezikom nenasilne komunikacije.

Ja ne mogu da se odmorim dok mi se neko vrpolji po krilu…

Meni nije do igre kada sam ovako umoran…

Ja se obeshrabrim kad vidim tek očišćenu kuhinju ponovo zaprljanu…

Ja poruke delotvornije utiču na dete da izmeni za roditelja neprihvatljivo ponašanje i povoljnije utiču na njegov odnos sa roditeljem jer teže izazivaju otpor ili pobnunu, za razliku od ti poruka. 

Reći nekom kako se osećate manje je ugrožavajuće nego reći nekome da je on uzrok tog lošeg osećanja.

Najveća dobit od roditeljevog samoodkrivanja je razvijanje kvalitetnog odnosa sa decom u kome ako ja imam hrabrosti da pošteno i otvoreno odkrijem sebe, onda i time ohrabrujem i dete da mi otkrije kakvo je ono.

Umesto da se jedno od drugog otuđujemo mi razvijamo odnos bliskosti i autentičnosti.

Deca kao i odrasli često ne znaju kako njihovo ponašanje utiče na druge i često su iznenađena kada shvate kako im se roditelj oseća i kada im se na to ukaže često žele da budu uviđavnija.

Šta ako sukob nije nastao zbog različitog tumačenja naredbe i zahteva već je sukob različitih sistema  vrednosti?

To su česti sukobi u kojima se dešava da ljudi govore svoje vrednosti koristeći generalizovane procene ili kažu šta je to što neće a ne kažu šta hoće ili na bilo koji drugi način koji onemogućava da se reši problem.

Primer – Muž i žena imaju konflikt oko novca. Kada sam postavila pitanje da li znaju šta onaj drugi oseća i šta misle da mu je potrebno žena je odgovorila: to valjda jasno nakon 20 zajedničkih godina – znam šta mu je potrebno-on neće da ja trošim pare. Na to je muž rekao da je to smešno.

Dalji tok razgovora je bio vođen u pravcu boljeg, konkretnijeg, jasnijeg međusobnog razumevanja potreba osećanja i traganju za rešenjem koji bi bilo prihvatljivo za obe strane.

Kako rešiti sukob ako jedna strana gleda na problem kao žirafa a druga uporno očima zmije?

Zahtev je da obe strane potpuno iznesu ono što se dešava u njima. Međutim ljudi koji govore zmijskim jezikom se plaše da će to biti zloupotrebljeno. Ljudi ne shvataju da ono što činimo da bi se odbranili od napada obično upravo izaziva da nas drugi napadnu.

Mi psiholozi učimo ljude da budu iskreni i otvoreni čak i kada nas druga osoba zmijski napada jer ako stavimo žirafeće uši nas neće pogoditi taj napad jer se ispred nas tada ne nalazi zmija već ljudsko biće sa nekom svojom potrebom iza te poruke.

Moje iskustvo pokazuje da ako pokazujemo iskrenu želju da se potrebe obe strane zadovolje, da kompetitivnu situaciju pretvoruimo u saradničku postoje velike šanse da u tome uspemo  što ponekada može biti dugotrajan proces koji traje godinama. 

Nijednom nije pomenut kompromis. Zar ne bi trebalo da bude sastavni deo tog modela rešavanja konflikata?

Ono što se u ovom modelu radi je rešavanje a ne kompromis. To granica ponekad nije jasna, jer se obe strane mogu kad sagledaju situaciju složiti oko nečega što je drugačije od onog što su na početku hteli jer sada realnost vide drugačije. Možda ni jedna strana nije potpuno srećna ali ni ne oseća da je od nečega odustala ili da je nešto izgubila.

Najbolji način da razlikujemo rešavanje od kompromisa je da pitamo ljude kako se nakon toga osećaju. Ako postoje loša osećanja onda je to bio kompromis koji nije počivao najpre na pravoj empatiji za osećanja i potrebe drugih, već se odmah prešlo na pregovore o mogućim rešenjima.

Ako ljudi kažu da to nije baš ono što su prvobitno želeli ali su uspeli da shvate i izađu u susret potrebama drugih, i da se dobro osećaju, onda je to rešavanje.

 Za učenje modela nenasilne komunikacije važno je da: 

• izrazimo sebe iskreno i otvoreno, jasno, direktno, ne kritikujući druge

• da naučimo da budemo smireni i da se tako ponašamo prema drugoj osobi bez obzira na njen odgovor, i da naučimo da prevedemo na žirafeći jezik ono što druga osoba kaže-da čujemo to kao izraze njenih osećanja i potreba.

• da održavamo takav dijalog sve dok se ne izađe u susret potrebama obe strane

• da bi se u tome uspelo potrebna je vežba, vežba, vežba, ne samo tokom obučavanja već u svakodnevnom životu.
•  potreba da se živi u harmoniji sa sopstvenim vrednostima uz istovremeno uvažavanje potreba i vrednosti drugih. 

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut