Umemo li da podnesemo poraze?

Roditelji često u mnogim igrama (Čoveče ne ljuti se, karte, Monopol) puštaju dete da stalno pobeđuje, a posle se žale kako je nepodnošljivo i kako urla i plače ako izgubi.  Najvažniji deo učenja svake igre (koja ga priprema za život)  je i učenje o tome kako svako dobija i gubi. Ako dete to na vreme nauči, njegovo samopouzdanje neće biti poljuljano gubitkom, i neće biti plača i besa. Pobeda će ga radovati, ali ga poraz neće baciti u očaj.

Mada roditelji očekuju da im deca budu pobednici ili da budu „naj“ u nečemu,  ipak ne može svako osvajati zlatne medalje, biti „naj“.  Ako se od deteta tako nešto očekuje, to znači da nije prihvaćeno onakvo kakvo jeste i tu se počinje razvijati osećaj manje vrednosti s kojim život nije radostan.

Prezaposleni roditelji često zaborave da je od svega što moraju učiniti najvažnije da sa svojim detetom razgovaraju u onom trenutku kada je taj razgovor najpotrebniji, i da ne prave kalupe od svojih želja u koje će pošto-poto hteti ugurati dete, uz nezadovoljstvo i razočarenje ako im to ne polazi za rukom.

Važno je da roditelji ne traže previše, da ne cepidlače i preteruju u proceni onoga što dete postiže, da ne očekuju savršenstvo, jer tako dovode dete u situaciju da ne može postići cilj i uspeh i počinje se osećati nesposobnim. Dete treba pripremiti za stalne male ciljeve, učiti ga da u njih ulaže, da istraje i da je uspeh veoma relativna stvar. 

U životu ne postoje neuspesi nego samo rezultati, a problemi koji nas snađu obično su šanse za napredovanje. Greška je jedna od osnovnih kategorija razvoja, učenja i napredovanja u životu.

Nije važno kako ste pali već kako ste se podigli, obrisali prašinu sa kolena i produžili dalje. „Jer, nisu jaki oni koji nikada nisu pali, već oni koji posle pada znaju da ustanu.  Padaju i „obični smrtnici“ i slavne osobe, jer svi su ponekad izgubili neku bitku. Ko radi taj i greši, a i život nam svakodnevno priređuje razna iznenađenja. 

Najpre, umeće da se gubi jeste jedan od pokazatelja nivoa emotivne zrelosti deteta. Očekuje se da pred polazak u školu ovu važnu veštinu ipak savlada. Pomozite mu u tome što ćete se i vi što više uključivati u različite društvene igre gde ćete ponekad gubiti vi a ponekad ono. Objasnite mu da gubiti nije uvek „stvar“ pameti ili boljeg snalaženja već često i faktor sreće na koji ne možemo uvek da utičemo. Ili, probajte da promenite situaciju,  na primer, onaj ko izgubi u nekoj igri da sutra bude naročito povlašćen u vašoj porodici (na primer, bira koju ćete priču pričati sledeće večeri). Tako i poraz može da izgleda privlačno. Prilikom igranja igara, kada vi gubite (neki put to namerno i simulirajte), pazite da vi reagujete pozitivno. Šalite se na svoj račun i tražite revanš. Vaš primer je najbolji učitelj.

Detetu treba omogućiti osećaj uspeha, jer on deluje kao katalizator na razvoj samopouzdanja.

Ali ovde se krije jedna zamka – uplitanje roditelja mora biti minimalno. Dete treba da oseti slatkoću uspeha, ali i to da ga nema bez pokušaja i truda. Setite se samo izraza na dečjem licu kada uspe samostalno da vozi bicikl, skoči u vodu na glavu ili veže pertle na patikama. Uspeh će imati pozitivne učinke samo ako detetu pokažete da ga volite i kad nije uspešno (jer će ga inače od samog pokušaja obeshrabriti rizik „gubitka vaše ljubavi“ u slučaju neuspeha).

Život pod staklenim zvonom i sve na tanjiru naučiće ga samo da ne mora ni za šta da se trudi. Takvo će mu razmišljanje kasnije u životu samo štetiti. Katkad će uspeti, katkad neće, ali i to je vredna lekcija, a to uspeh i čini vrednijim.

I neuspeh je deo života

Lekcija iz optimizma poslednja je u podsticanju unutrašnjeg samopouzdanja. Naučite dete da samo može da kontroliše okolinu, da uočava pozitivno, razmišlja vedro… Pripazite kako mu objašnjavate šta se oko njega događa, jer optimističan ili pesimističan pogled na svet preuzeće baš iz takvih obrazloženja. Takođe, nemojte praviti tragediju od stvari koje to nisu. Ako loše stvari tretirate kao nešto normalno, dete učite da su i one sastavni deo života. Razbijena vaza ili krvavo koleno svakako nisu smak sveta – događaju se svima.

Znamo da neuspeh boli, no roditelji moraju da puste decu da sama dođu do svojih pobeda i poraza. Svakako da većinu toga možete, i znate, da učinite bolje od svog deteta, ali vaš je zadatak da i njega svemu tome naučite. Naravno da želite da ga zaštitite od neuspeha, ali ako ga naučite kako da se suoči s njim, dali ste mu nešto mnogo vrednije: samopouzdanje. Ono se ne može suočiti s razočaranjem i frustracijom zbog neuspeha ako ga nikad nije doživelo. Posebne frustracije doživljavaju deca koja se iz nekog razloga ne druže sa svojim vršnjacima, jer socijalne veštine i prihvaćenost u društvu pogoduju klimi visokog samopouzdanja. Čak i ako vam to oduzima dragoceno vreme, svakako bi trebalo da se potrudite da detetu omogućite da se druži s vršnjacima u parku, vrtiću, kod prijatelja ili rodbine.

Deca u igri uče važne socijalne veštine, ali isto tako uče i igrajući se s roditeljima. Ne stidite se da legnete na pod i prepustite se dečjim igrama. Razgovarajte s detetom o njegovim prijateljima, podstičite ga da pronalazi pozitivna rešenja u situacijama kada ima problema s njima, i osim ako to nije neophodno, ne uplićite se u njegove odnose. Dete mora da nauči da se samo snalazi u društvenom okruženju, a ako mu roditelji uvek čuvaju leđa, teže će mu pasti kasnije eventualno odbacivanje.

Socijalno kompetentna deca shvataju odbacivanje kao nešto trenutno, nešto što svojim ponašanjem mogu da promene. Ako mu objasnite da problem nije u njemu, nego u situaciji, dete će na odnose s vršnjacima gledati pozitivnije, jer će znati da ako i dođe do nekog problema, ono svojim ponašanjem može da utiče na pozitivan rasplet situacije.

Nije jednostavno vaspitati samopouzdano dete, jer su i sami roditelji neretko puni sumnji i nesigurnosti. Za početak, dovoljno je da mu svakodnevno pružate ljubav i toplinu, čak i onda kada nije uspešno koliko biste želeli. Pozitivne osobine dete može da razvija samo ako ih je svesno. Zato hvalite dete i recite mu da ga volite i konstruktivno ga kritukujte.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut