Koji je primarni zadatak porodice?

Primarni zadatak porodice je da podrži individuaciju svojih članova podržavajući istovremeno i njjihovo pripadanje porodici. Porodica je istovremeno izložena unutrašnjem i spoljašnjem pritisku – unutrašnji dolazi od razvojnih potreba članova porodice i spoljašnji od zahteva za prilagođavanjem na nove situacije. Funkcionalne porodice imaju jasne i fleksibilne granice da bi se prilagodile spoljašnjim i unutrašnjim promenama i podržale individualni razvoj svojih članova.

Ukoliko su granice nefleksibilne, odnosno porodica se ne prilagođava tranzitornim promenama pojavljuje se član sa simptomatskim ponašanjem koje predstavlja neprilagođenu reakciju u odnosu na razvojne zahteve i spoljašnje pritiske. U odnosu na svoj primarni zadatak vidi se koliko je važno da porodica prepozna i podstiče individualne kapacitete za razvoj svojih članova. Upravo na tom planu roditelji mogu da naprave neke propuste ili greške na koje želim da im ukažem.

Na šta treba roditelji da obrate pažnju kada je u pitanju pristup individualnim razlikama?

Na pravljenje rodnih razlika u pogledu tradicionalnog vaspitavanja dečaka i devojčica i na favorizovanje muške dece. Na pravljenje razlika u odnosu na red rođenja deteta: najviše obaveza i odgovornosti najstarijem detetu a najmlađe je mezimče. Ako najmlađe nema privilegovan položaj onda može biti najborbenije. Na pravljenje razlika u odnosu na sposobnosti i kompetencije deteta ili u odnosu na to da neko dete više liči psihički ili fizički na jednog od roditelja.

Ukoliko favorizuju decu, prave neadekvatna poređenja, etiketiraju ih, podstiču razvijanje kompetitivnih- rivalskih odnosa između njih. Deca mogu ostati do kraja života rivali ili se čak može desiti prekid međusobne komunikacije. Osim toga dete koje je zanemarivano, etiketirano, ili neadekvatno upoređivano sa drugim detetom, može razviti lošu sliku o sebi, postati nesigurno, neodlučno, zatvoreno u sebe, povučeno, depresivno. Ono može i u odnosima sa drugima da prestane da pokazuje svoje potrebe ili da ih stavlja u drugi plan da bi udovoljilo njihovim potrebama. U osnovi takvog ponašanja je strah od odbacivanja ili neprihvatanja od strane drugih. Takvi odnosi sa drugima najčešće se razvijaju ka tome da onoga ko nedovoljno poštuje sebe, ne poštuju ni drugi. čim prvi put odbije da im izađe u susret može da doživi upravo ono čega se plaši-odbacivanje.

Roditelji često ne primećuju da su više usmereni ka jednom detetu posebno ako je hiperaktivno ili ako ima neke druge zdravstvene probleme. Može proteći dosta vremena dok se situacija ne razreši i ne postanu svesni da su zanemeravili potrebe drugog deteta. Što više vremena protekne zanemareno dete može imati veće i trajnije posledice. Deca mogu međusobno da se rivaliziraju u borbi za ljubav roditelja i onda kada ih roditelji ravnopravno tretiraju. U takvim situacijama roditelji treba da podstiču i nagrađuju razvijanje saradničkih odnosa kroz davanje zajedničkih obaveza i zadataka deci i usmeravanje na podsticanje razvoja svakog deteta u okviru njegovih mogućnosti.

Važno je imati realnu sliku o detetovim sposobnostima, postavljati mu realne zahteve, upućivati konstruktivnu kritiku i fokusirati se na snage deteta, a ne na slabosti. Konstruktivna kritika sadrži najpre neku realnu pohvalu ponašanja, zatim konkretnu, jasnu kritiku ponašanja iskazanu „Ja“ porukama , i na kraju predlog kako ponašanje može da se promeni. „Ja“ poruke odnose se na to da roditelj pokaže detetu kako se oseća dok ono nešto loše radi i šta očekuje ubuduće od deteta u toj situaciji. Kada se otvori ovakva nenasilna komunikacija dete razume i saoseća sa potrebama roditelja i želi da im izađe u susret.

Nasuprot tome u porodicama je veoma česta tzv. Ti komunikacija, koja je nasilna jer se dete proglašava krivcem i dobija etikete. Pod pritiskom etiketa (lažove, lenštino, nespretnjakoviću…) dete postaje besno i razvija otpor prema zahtevima roditelja. Da bi roditelji mogli da primenjuju nenasilnu komunikaciju i konstruktivnu kritiku treba da budu smireni, odnosno da nauče uz pomoć terapeuta veštinu emocionalne kontrole. Roditelji koji nenasilno komuniciraju međusobno i sa decom predstavljaju deci uzor za razvijanje saradničkih odnosa i konstruktivno rešavanju sukoba kroz traganje za kompromisnim rešenjima.

Kakva bi trebala da bude emocionalna klima porodičnih odnosa?

Porodica bi trebala da bude sigurna baza iz koje dete može bezbedno da istražuje tako što su mu roditelji uvek dostupni i pružaju mu podršku za lični rast i razvoj.

Na koji način može terapeut u tome da im pomogne?

Zadatak terapeuta je da obezbedi u terapijskom odnosu sigurnu bazu iz koje bi svi članovi porodice mogli da istraže događaje koji su bili traumatični. Podstiče ih da izgrade novu celovitu porodičnu priču i nove načine komunikacije koji bi uzimali u obzir potrebe za emocionalnim vezivanjem svih članova porodice. Uloga terapeuta je da pomogne da se razreše konflikti koji su pretnja za odnose i ispita relevantne sisteme verovanja koji mogu da doprinesu osećanju nesigurnosti. Cilj terapije je da ustanovi sigurnu porodični bazu iz koje bi porodica mogla da istražuje nova rešenja problema tokom i posle terapije.

Ljiljana Filipović, porodični psihoterapeut